Trijumfalni povratak Rencija?

Oko milion Italijana imalo je pravo da učestvuje na unutarstranačkim izborima Demokratske stranke (PD) u nedelju. Prema preliminarnim rezultatima, bio je to veliki povratak Matea Rencija na čelo stranke – on je osvojio preko 70 odsto glasova. Glavni rivali, ministar pravosuđa Andrea Orlando i guverner Apulije Mikele Emilijano, ostali su daleko iza.

Tako se Renci vraća na političku scenu. U decembru je podneo ostavku na mesto premijera nakon što je propao referendum kojim je hteo da pojednostavi donošenje zakona, oslabi gornji dom parlamenta i ojača izvršnu vlast. Taj poraz je tumačen kao „pobeda populističkih snaga“ i packa Renciju.

Bivši premijer se nada da će ponovo u fotelju sledeće godine. Parlamentarni izbori po zakonu moraju da se održe najkasnije 23. maja 2018. Svoju poziciju Renci vidi ojačanom nakon uspeha Emanuela Makrona u Francuskoj. Kaže, kandidati „obnove“ i „centra“ su oni koji danas odnose pobede.

Centrista ili populista?

Politički analitičar Lorenco De Sio kaže za DW da Renci i Makron doduše mogu da se porede kada se radi o sadržini politike i zalaganju za reforme tržišta rada. „Ali velika je razlika to što je Makron namerno i odlučno antipopulista. On se uvek otvoreno zalagao za Evropu i nikada nije dozvolio sebi da koristi populistički vokabular Marin Lepen. Renci je sušta suprotnost.“

De Sio smatra da Rencijevi povremeni retorički ispadi protiv „privilegovanih političara“ – kojima kao da sam ne pripada – čine da zvuči kao njegovi najveći politički rivali iz pokreta Pet zvezda. „On ne želi da izgleda kao političar“, kaže De Sio, „ali, marketinškim rečnikom govoreći, ako proizvodu snižavaš cenu, onda mu smanjuješ i vrednost. To jest, ako ljudi zaista poveruju da politika nema vrednost, onda će radije glasati za pokret Pet zvezda.“ Dakle za prave populiste, a ne za imitatora Rencija.

Kristine Vodovar, profesorka savremene istorije na rimskom Slobodnom međunarodnom univerzitetu za društvene studije, saglasna je samo donekle. Naime, u razlikama između Rencija i Makrona ima i jedna koja nesumnjivo ide u korist italijanskog političara: „Samo 32 odsto ljudi je glasalo za Makrona zbog njegovih ideja, a ostali iz strateških razloga, kako bi pobedili kandidate krajnje levice i desnice. Renci ima više pravih pristalica. Ljudi glasaju za njega jer veruju u njegov program i ideje.“

Pa opet, pokret Pet zvezda koji je nastao kao protestna stranka komičara Bepea Grila, danas u anketama ima blagu prednost u odnosu na demokrate. Obe stranke se vrte oko 30 odsto podrške i time su ugroženi izgledi Rencija da zaista sledeće godine postane premijer.

„Pokret Pet zvezda svoje glasove crpi iz širokog spektra jer pokriva različite pozicije“, kaže za DW demokratski poslanika Sandro Goci. „Kada je u pitanju imigracija, zauzimaju ekstremno desnu poziciju. Kod nekih ekonomskih pitanja, ekstremno levu.“ Goci podseća da popularnosti pokreta nije naškodio ni fijasko koji trpi njegova političarka Virdžinija Rađi, gradonačelnica Rima. Ona ne uspeva ni da očisti ulice od smeća niti gradsku upravu od korupcije, što su joj bila glavna obećanja.

Levičari protiv Rencija

No Rencijev planirani trijumfalni povratak mogle bi da pokvare i bivše partijske kolege. Viđen kao reformator i centrista, Renci je prvi put došao na čelo stranke 2013. Samo godinu dana pre toga su uopšte uvedeni takvi unutarstranački izbori – prethodno su u vrhu stranke, što se tiče politike i ličnosti, traženi kompromisi. Često mučni, ali ipak kompromisi koji su držali stranku na okupu.

Kada su se ove godine pojavile glasine o Rencijevom povratku deo izvornih levičara u stranci nije želeo da mirno posmatra povratak primadone koja kroz tradicionalnu stranku levog centra provlači neoliberalnu politiku. Tako je oformljen front manjih levih partija koji bi takođe mogao da otkine deo biračkog tela demokratama.

Politikolog De Sio kaže da i među onima koji su ostali u stranci postoji žestoko neslaganje o ekonomskoj politici. Ona će se nanovo zaoštriti posle ovih izbora u partiji jer tu važi sistem – winner takes all, slično kao u američkim strankama. „Ti izbori su klasični način da konflikt eskalira, da se dobiju nedvosmisleni pobednici i poraženi“, kaže De Sio. „To je sušta suprotnost partijskim kongresima koji su znali da traju mesecima, raspravama koje su počinjale u lokalnim odborima pa se rastezale do konventa, otvarajući prostor za konsenzus i prihvatanje različitih potreba u partiji.“

Zaista, Rencijevi takmaci Orlando i Emilijano su zahtevali da se izbori održe kasnije, na jesen, kako bi ostalo više vremena za konsultacije. Renci je to odbio jer, kako se tumači, nije želeo da konkurentima ostavi vremena da se profilišu i mobilišu pristalice. Za to bi mogao da plati tako što će izgubiti glasove levičara koji više neće videti Demokratsku stranku kao svog predstavnika, kaže De Sio. „Kada se izbor lidera svede na borbu za moć bez političke konfrontacije ili pregovora, onda nije iznenađenje to što novi lider nije predstavnik cele partije.“