TTIP – ne po svaku cenu

Ideja zapravo nije loša: Sjedinjene Američke Države (320 miliona stanovnika) dogovaraju se sa Evropskom unijom (510 miliona stanovnika) o zajedničkim standardima u trgovini. Kancelarka je s pravo pravom više puta naglasila: u multipolarnom svetu, u kojem Azija, a posebno Kina i Južna Amerika, postaju sve važnije, ne može da škodi ako se takozvani stari svet što je više moguće ujedini. Od samog početka je jasno iznesena ideja da bi TTIP trebalo da deluje i van SAD i EU: u smislu vrednosti kao što su liberalizam i demokratija – ukoliko je to moguće za ceo svet, koji jedva uspeva da se dogovori o pravilima u Svetskoj trgovinskoj organizaciji.

Stvarno bolja pravila za sve?

Ali, da li je to tako sa TTIP-om? Da li on donosi jasnija i bolja pravila za sve? To baš i ne deluje tako. Evropa ima visoke standarde, na primer za hemijske proizvode. Hrana nije genetski modifikovana. SAD žele lakše da izvoze, a to su uglavnom u poljoprivrednom sektoru genetski modifikovani proizvodi. Domaće tržište je za američke poljoprivrednike odavno premalo. SAD nude da otvore tržište automobila za moćne evropske marke, posebno za nemačke.

Za to se odavno čulo, mnogo pre nego što je Grinpis objavio detalje. Ali, retko se nešto čulo od samih pregovarača – i nikad crno na belo. Zašto? Zašto tolika tajnovitost? Sporazum takvog obima je, ili transparentan u svom nastajanju, ili od početka pothranjuje sumnje da formira pravila koja idu u prilog velikih multinacionalnih korporacija. Ta šteta je već učinjena i dokumenta Grinpisa su sve to potvrdila pokazujući da SAD insistiraju na privatnim, arbitražnim sudovima pred kojim korporacije mogu da tuže države. To teško da je skladu sa evropskim smislom za pravdu.

Čvrsto pridržavanje evropskih principa?

Zato je malo koristi od toga kada nemačka vlada, sa ministrom poljoprivrede Kristijanom Šmitom (CSU) na čelu, tvrdi da ostaje verna evropskim principima i da će sprečiti uvoz genetski modifikovane ili hormonski tretirane hrane. Jer, sasvim je jasno da su upravo to glavne teme za SAD.

Značajan deo razloga zbog kojih se ljudima u Nemačkoj, ali i drugde u Evropi, smučila politika, ima veze sa osećanjem da ona više nije u stanju da se suprotstavi sve većim zahtevima velikih korporacija, da im ispunjava želje i pritom zaobilazi parlament i javnost. TTIP nije gotov i verovatno je negde na pola puta, ali sada konačno mora biti transparentnosti. Evropa ne sme da izda svoje standarde. Ako na kraju TTIP zbog toga propadne – pa onda je to valjda tako moralo da bude.