"Turska smatra da je više ugrožavaju SAD nego Rusija"
24. jul 2019.
Dojče vele: Gospodine Zojfert, objasnite nam zbog čega turska eksploatacija gasa iz bušotina ispred obala Kipra nije u skladu sa međunarodnim pravom?
Ginter Zojfert: Od 1994. je na snazi Sporazum UN o pravima na moru (UNCLOS), koji ima status etabliranog zakona. Turska, za razliku drugih zemalja istočnog Sredozemlja, nije pristupila ovom sporazumu. Danas Grčka, Kipar, Izrael, Egipat i delom Liban imaju zaključene ugovore na bazi UNCLOS-a. Reč je o bilateralnim sporazumima, o međusobnom razgraničenju njihovih ekskluzivnih ekonomskih zona.
Pošto Turska nije pristupila toj konvenciji o pravima na otvorenom moru, ona dovodi u pitanje bilateralne sporazume zemalja koje graniče s njom. Time Ankara minira dogovor kojim se reguliše podela teritorijalnih voda u istočnom delu Sredozemlja. Time je Turska izazvala antiturski front i izolaciju u regionu. Sada vojnim pretnjama i akcijama koje su u suprotnosti sa međunarodnim pravom pokušava da prekine izolaciju.
Da li turska vlada, s obzirom na eksploataciju gasa u vodama Kipra, želi da protiv sebe okrene sve zemlje istočnog Sredozemlja?
Mislim da je u pitanju pogrešna procena. Pozicija Turske je zapravo nepromenjena. Tamo smatraju da Republika Kipar svoja nalazišta gasa mora da deli sa kiparskim Turcima. Prema mišljenju Ankare, turski Kiprani moraju biti uključeni u planiranje eksploatacije gasa, izgradnju postrojenja za pretvaranje gasa u tečni gas, ali i u kasniju prodaju gasa. Ovaj stav Ankare nije ništa novo. Ono što je novo je da Turska u istočnom delu Sredozemlja nema više saveznike koji bi politički mogli da joj pomognu da napravi korak dalje u sprovođenju svojih ciljeva. Zato se ona stalno vraća militantnoj retorici i preti da će upotrebiti vojsku kako bi sprovela ono a šta je ubeđena da je u pravu.
Eksploatacijom gasa pred obalama Kipra, Turska se zamerila ne samo susedima već i Evropskoj uniji. EU je priskočila u pomoć svojoj članici i odlučila da uvede sankcije Turskoj. Da li Turska pristaje da zauvek izgubi perspektivu ulaska u EU?
Očito je da sadašnjoj turskoj vladi evropska perspektiva nije dovoljno važna. Šta Turska o tome misli može se videti iz onoga što je pre nekoliko dana izjavio Erdogan. Uprkos činjenici da je Turska sa EU napravila ekonomske sporazume sa SAD i ušla u vojne saveze, turski predsednik smatra da pretnja Turskoj dolazi uglavnom od zemalja Zapada. Za sadašnju tursku vladu su SAD primarni bezbednosnopolitički izazov. To znači da Turska smatra da je danas više ugrožavaju SAD nego Rusija. I objašnjava zašto te sankcije EU i time izazvano veće političko distanciranje od Brisela za tursku vladu nisu od veće važnosti.
Kako predsjednik Republike Kipar Nikos Anastasiadis, tako i vođa kiparskih Turaka Mustafa Akınčı spremni su da nastave sa pregovorima o ujedinjenju ostrva. Istovremeno Ankara najavljuje da u severnokiparskom gradu Famagusti, koji se nalazi na liniji razdvajanja i koji je izgubio sjaj nekadašnjeg omiljenog turističkog centra, namerava da napravi bazu za mornaricu. Do sada se razgovaralo o tome da se ovaj grad nakon ujedinjenja prepusti kiparskim Grcima. Kako sada shvatiti ovu najavu izgradnje mornaričke baze?
Pretvaranje Famaguste u tursku vojnu bazu je deo militarizacije turske spoljne politike u istočnom Sredozemlju. Ankara danas ponovo govori o tome da je prisustvo turskih vojnih snaga na Kipru preduslov za sigurnost Turske. To je u skladu sa službenom turskom pozicijom od dolaska Erdoganove AKP na vlast 2002. godine, što znači da se pitanje Kipra posmatra kao bezbednosni aspekt u interesu Turske.
Drugi je zapravo razlog zbog kojeg dvojica kiparskih vođa ponovo govore o pregovorima za ujedinjenje. Obojica pokušavaju da dobiju odnosno sačuvaju međunarodni legitimitet. A to je moguće samo ako se, u najmanju ruku, prave da su zainteresovani za rešenje kiparskog pitanja. Ja međutim sumnjam u to da je jedna od strana zainteresovana za ujedinjenje. Kiparski Grci su 2004. propustili svoju šansu kada su odbili plan tadašnjeg generalnog sekretara UN Kofija Anana. A Kiparski Turci su u godinama nakon toga odbijali da uđu u ovaj ili onaj kompromis.
Ginter Zojfert od 2010. radi za Fondaciju za nauku i politiku u Berlinu i zadužen je za Tursku i Kipar. Nekoliko godina je živeo u obe zemlje i predavao na njihovim fakultetima. U svojim knjigama i brojnim publikacijama stalno se osvrće na dešavanja u Turskoj i na Kipru.