Tužilaštvo traži najtežu kaznu za Karadžića

Tužioci u svom podnesku ističu da dokazi koje su izveli potvrđuju da je optuženi bio najmoćnija ličnost u ratnoj Republici Srpskoj, da je ta tvorevina i osnovana na njegovu inicijativu, kao i njeni organi vlasti i naoružane snage, s ciljem da počini etničko čišćenje u Bosni i Hercegovini. Prema tužiocima, nasilje nad bošnjačkim i hrvatskim stanovništvom u sedam opština BiH dostiglo je razmere genocida, koji je kulminirao u osmoj opštini Srebrenici, u čijem regionu je ubijeno 8.000 zarobljenih Bošnjaka. Artiljerijska i snajperska opsada Sarajeva sve četiri godine rata može samo da potkrepi zahtev za najtežom kaznom, stav je tužilaštva.

U završim rečima, koje će započeti danas, tim tužilaštva, koji predvodi Alan Tiger, obrazložiće sudskom veću svoj zahtev. Posle tužilaca, završne reči izložiće i optuženi, koji će, kako se očekuje, tražiti oslobađajuću presudu.

Florens Artman: trebalo je Karadžiću i Mladiću zajedno suditi

„Doživotni zatvor koje je tražilo tužilaštvo jeste jedina odgovarajuća kazna za Karadžića, ali ni najteža kazna po statutu Haškog tribunala niti ono što će izreći tužioci u završnim rečima neće u potpunosti zadovoljiti dugogodišnje očekivanje celokupne javnosti“, ocenjuje Florens Artman, bivša portparolka glavnog tužioca Haškog tribunala.

„I u zemljama bivše Jugoslavije i u Evropi očekivalo se da potpuno rasvetljavanje uloge Radovana Karadžića u ostvarivanju zločinačke politike koju je on sȃm, zajedno s drugima učesnicima zločinačkog poduhvata, i formulisao. Nenadoknadiv nedostatak je to što Karadžić na optuženičku klupu nije izveden zajedno sa Ratkom Mladićem. Jedino tako bi potpunije bio rasvetljen njihov odnos i njihova zajednička uloga. Odvojeno suđenje omogućilo je Mladiću i da odbije da svedoči na suđenju Karađiću. Još manje se na suđenju rasvetlio odnos Karadžića i Slobodana Miloševića, a ponajmanje režima na Palama i Državne bezbjednosti Srbije na čijem čelu je bio Jovica Stanišić. Na primer, na suđenju nije predočeno o čemu su Karadžić i Stanišić razgovarali na sastanku na Palama 9. jula 1995, uoči samog napada na Srebrenicu i genocida koji je usledio“.

Da li je genocidna namera postojala od 1992.

Po mišljenju Florens Artman, još jedno pitanje nametnulo je suđenje Karadžiću, a to je da li je genocidna namera postojala od početka sukoba 1992. godine i da li je ta politika dovedena do paroksizma u Srebrenici u julu 1995. godine. „Politički lideri retko kad tako jasno izraze genocidne namjere kao što je Karadžić to javno uradio uoči rata u BiH u jesen 1991. Pitanje je kako su sudije takve njegove izjave povezale sa dokazima predočenim na suđenju. Preostaje da se vidi kako će veće da oceni takve političke izjave: kao genocidnu nameru ili praznu frazu. Veoma je važno da li će sudsko veće imati hrabrosti da prepozna genocid kao proces koji je počeo manjim intenzitetom da bi se pojačavao kad se ukaže prilika. Na sudijama je da ocene da li je genocid koji se dogodio u Srebrenici samo vrhunac te politike, ili je on bio višegodišnji proces, koji je Karadžić najavio pre nego što će sukobi početi.

U optužnici je navedeno sedam opština u kojima su zločini imali oblik genocida. Međutim, sudsko veće nije prihvatilo izvođenje dokaza za masovnu grobnicu Tomašica. Poznata je uzdržanost haških sudije (ne samo u veću za taj predmet, nego uopšte) da u zločinima u Podrinju i opštini Prijedor, već 1992. prepoznaju početak izvršenja genocidne namere, bez obzira na to što – hvala bogu – on nije u svemu uspešno izveden“, rekla je Florens Artman.

Da podsetimo, Karadžić je uhapšen u Beogradu u julu 2008, posle 13 godina skrivanja i bekstva od međunarodne pravde i sproveden u pritvor Haškog tribunala. Optužen je za genocid i zločine protiv čovečnosti i suđenje mu je počelo 26. oktobra 2009. Tužioci su završili izvođenje dokaza u maju 2012. godine, pošto su izveli 195 svedoka. Karadžić je zastupao sopstvenu odbranu. Između oktobra 2012. i februara 2014. izveo je 238 svedoka u svoju odbranu.

Optužnica tereti Karadžića za četiri udružena zločinačka poduhvata. Prvi je, kako smo već naveli, genocid u Srebrenici u julu 1995. Drugi, najteži ratni zločini, počinjeni 1992. godine koji su u sedam bosanskohercegovačkih opština okvalifikovani kao genocid. Treći je artiljerijski i snajperski teror nad građanima Sarajeva u celom ratu. I četvrti – uzimanje pripadnika snaga UN za taoce i živi štit u proleće 1995. godine.

Karadžić tražio imunitet

Od početka sudskog postupka Karadžić je tražio obustavljanje suđenja, navodeći da je sa bivšim državnim sekretarom Sjedinjenih Država Ričardom Holbrukom u julu 1996. sklopio sporazum o imunitetu. Po tom navodnom sporazumu, Karadžić se povukao sa funkcije predsednika Republike Srpske i iz političkog života, a Holbruk mu je zbog toga garantovao da će biti pošteđen suđenja u Haškom tribunalu. Veće je odbilo zahtev optuženog za imunitetom, ali je na kraju dokaznog postupka odbrane zaključilo da navodi o mogućnom sporazumu sa Holbrukom mogu imati izvesnu relevantnost za odmeravanje kazne.

Veće južnokorejskog sudije O Gon Kvona odbilo je zahtev tužilaštva, podnesen pošto je suđenje faktički bilo završeno, za ponovno otvaranje dokaznog postupka o masovnoj grobnici Tomašica kod Prijedora, u kojoj je otkriveno blizu 400 žrtava. Veće je odbacilo taj zahtev ocenivši da je postupak protiv Karadžića u završnoj fazi, a da istraga o Tomašici još nije završena.

S druge strane, Veće je odbilo zahtev optuženog Karadžića da svoju završnu reč održi godinu dana posle izvođenja poslednjeg svedoka odbrane, što je bilo krajem februara ove godine. Veće je dalo prednost efikasnosti procesa nad navodima optuženog da mora, kako bi se adekvatno spremio za završnu reč, da prouči 48.000 stranica transkripata sudskih zasedanja, 11.000 dokaznih predmeta i nekoliko stotina svedočenja. Sudsko veće bilo je odlučno odmah nakon završetka dokaznih postupaka pre pola godine: završne reči biće održane na današnji dan kako bi se omogućilo i da presuda bude donesena „u razumnom roku“. Taj razumni rok trebalo bi da bude kraj leta ili početak jeseni sledeće godine.