U domovinu na referendum o abortusu
22. maj 2018.
Jedan trg u Berlinu na neki način je postao deo Irske: među irskim zastavama i natpisom Unplugged for Repeal jedan rok-sastav priprema se za nastup. I oni žele da pruže podršku reformi ustava Irske kojim bi se konačno omogućilo pravo na izbor.
Mnogi mladi smatraju da je odluka o abortusu dovoljno teška za svaku ženu i za svaki par, i da se ona nikada ne donosi lako i brzo. Zato im, kažu, za to nije potrebna ni crkva, ni državni propisi koji im propovedaju nekakav lažni moral. Oni žele pravo na svoj sopstveni izbor, jer će oni nakon toga morati da žive s tom odlukom. Neće ni ministar, ni sveštenik.
To je mišljenje Džuli Hog iz benda Hawk. Ona ima 29 godina i organizuje čitav niz manifestacija po Berlinu. Kaže da se prvi put lično suočila sa zabranom abortusa u Irskoj – onda kada je došla u Veliku Britaniju i videla na hiljade Irkinja koje svake godine putuju u susednu zemlju na abortus. Napisala je i pesmu o tome pod imenom Once Told.
„Želimo to da promenimo“
Džuli je život doveo u Berlin u maju 2017. U glavnom gradu Nemačke zvanično je evidentirano 2.800 Iraca. Mnogi od njih su mladi i obrazovani. Nakon ekonomske krize 2008, od oko pet miliona Iraca, njih oko 300.000 odlučilo je da živi u nekoj drugoj zemlji.
Ali problem su irski propisi o učešću na izborima odnosno referendumima. Irska je jedna od sve manje zemalja Evropske unije gde nije moguće glasati poštom ili iz inostranstva. Povrh toga, građani Irske koji u inostranstvu borave duže od 18 meseci, gube to svoje građansko pravo.
I Džuli Hog je jedna od njih, ali to je ne sprečava da iskaže svoje protivljenje zakonskoj zabrani: „Meni je zaista važno da se okupe i Irci u inostranstvu kako bi poručili našim ljudima u domovini: ’Gledamo vas, razgovaramo o vama i želimo to u nekom trenutku da promenimo’.“
I Dervla O’Meli već skoro dvanaest godina živi u Berlinu i nema pravo da glasa na ovom referendumu. To je ljuti, misli da nije kriva zato što se zatekla u inostranstvu: „Mi smo potpuno obezvlašćeni. Mnogo Iraca je otišlo, iako nisu hteli da odu. Dablin je naročito postao previše skup za život. Morali smo da napustimo domovinu, ali smo za nju još uvek veoma vezani.“
Jadna smrt zbog „morala“
Svoj čvrst stav o pravu na izbor formirala je nakon skandala iz 2012. Indijska zubarka Savita Halapanavar, stara 31 godinu, umrla je od trovanja krvi nakon što su u irskoj bolnici odbili da urade abortus. Otada je Dervla O’Meli aktivna u Berlinu među Ircima koji tamo žive: „Organizovali smo i proteste pred ambasadom Irske i došlo je mnogo ljudi. I sami smo bili iznenađeni. Bilo je toliko tuge i besa zbog toga što se tako nešto dogodilo u zemlji iz koje potičemo.“
Zato mnogi Irci u inostranstvu žele da ovog petka (25.5.) otputuju u svoju domovinu kako bi učestvovali na referendumu – ako to još mogu. Jedna od njih je i Sara Megrat koja studira u Berlinu. Ali ona to finansijski sebi jednostavno ne može da priušti.
Prijatelji su joj ukazali na grupu na Fejsbuku Abroad for Yes koja pomaže ljudima da se vrate u domovinu i to ne samo iz Berlina ili Pariza, već i iz Bankoka ili Sidneja. Grupa ima već oko 1.300 članova. Pravno, to bi se u najboljem slučaju moglo da se svrsta u sivu zonu: po pravilu, zakoni zabranjuju bilo kakvu imovinsku korist za one koje ispunjavaju svoje građansko pravo izbora – pa makar to bila i samo besplatna autobuska karta do izbornog mesta.
Svaki glas je važan
Ali članovi grupe ne zamaraju se pravnim detaljima, jer, na kraju krajeva, niko zaista ne može da zna šta će neko da zaokruži na referendumu. Kod Sare je to funkcionisalo odlično: „Stvarno je bilo lako. Poslala sam poruku i rekla nešto kao: ’Zdravo svima, ja sam studentkinja u okviru program Erasmus u Berlinu. Pogledala sam datume – da odem kući, to bi me koštalo negde između 150 i 200 evra. Volela bih da odem i da izađem na referendum, ali ne mogu sebi to da priuštim.’ To sam napisala oko deset sati pre podne, a već u dva po podne kupovala sam kartu za put kući. Moći ću da odem i da glasam i to me stvarno raduje.“
Berlinski trg na kome se održavala manifestacija, brzo se napunio ljudima. Bilo je i znatiželjnih Nemaca, ali se uglavnom mogao čuti tipičan irski engleski jezik. Lorna i njeno društvo upustili su se u raspravu, da li se uopšte isplati toliki trud vraćati se u Irsku da bi se učestvovalo na referendumu. Lorna podseća na referendum koji se održao 2015. o braku za istopolne parove i gde je takođe na hiljade Iraca došlo iz inostranstva kako bi poručili šta misle o tome.
„Mislim da je to bilo izuzetno važno i da je to bio jedan od razloga što je referendum prošao. Mladi Irci iz čitavog sveta došli su u domovinu jer ih se to ticalo i želeli su da o tome odluče. Mislim da će to biti tako i ovoga puta: treba dovesti ljude kući i treba ih odvesti na referendum.“
„Želim da budem uz hrabre žene“
Džuli Hok takođe se sprema za put u domovinu. Bez obzira na to da li ima pravo da bira ili ne, njoj je to i više nego samo da dâ svoj glas. Jer možda se radi o istorijskom trenutku za Irsku, zemlji u kojoj su konzervativni krugovi i crkva i dalje izuzetno uticajni. Tek sredinom devedesetih u Irskoj je dozvoljen razvod braka, sve do osamdesetih je bilo praktično nemoguće dobiti čak i anti-bebi pilulu.
„To će biti vikend pun emocija, bez obzira na to šta će se dogoditi. Ali osećam da moram da budem kod kuće sa ženama mog života. To je zanimljivo, jer verovatno mnogo Irkinja nikada nisu o tome otvoreno razgovarale. Čak ni ja nisam o tome razgovarala sa svojom mamom. Ali sam uverena da je i ona za pravo na slobodan izbor. Ona zna da se ja za to zalažem, ali ipak želim da budem uz nju u tom trenutku. Želim da budem uz čitavu tu generaciju, uz žene koje su se decenijama borile za to svoje pravo.“