U „vozu smrti“ do Amerike
24. jul 2018.
Luisa Marina iz Hondurasa i njena jedanaestogodišnja ćerka Endži sede pored šina. Strpljivo čekaju voz kojem je na španskom nadenuto ime La Bestia – Zver. Hodale su tri dana kako bi došle do Palenke na jugu Meksika. Dve prethodne noći su spavale na ulici.
„Plašim se da krenem ovim vozom zato što sam čula mnogo loših priča o njemu. Molim se Bogu da nas zaštititi i da bezbedno stignemo“, kaže Luisa Marina dok sedi pored više desetina migranata koji zajedno sa njom čekaju.
Rizikovati sve radi boljeg života
La Bestia, poznat i kao „voz smrti“ (El Tren de la Muerte), zapravo nije jedan voz. To je mreža teretnih vozova koji se kreću kroz Meksiko, od južne granice sa Gvatemalom pa sve do Sjedinjenih Država. Svake godine do pola miliona migranata iz Centralne Amerike rizikuje svoje živote prolazeći kroz Meksiko sedeći na krovu ovih vozova.
Takva vožnja je brz i jeftin način da se pređe preko dve hiljade kilometara kroz Meksiko. Ali ko koristi „voz smrti“ rizikuje da bude napadnut, silovan pa i ubijen od strane lokalnih kartela i bandi koje ne oklevaju da opljačkaju čak i to malo stvari i novca koje migranti nose sa sobom.
Već je pola četiri ujutro kada konačno stiže voz, nenajavljen. Luisa Marinu i njenu ćerku probudio je zvuk metalnih točkova. Ona je zgrabila svoj ranac – jedini prtljag koji ima – i sa ćerkom krenula brzo ka „vozu smrti“.
„Laknulo mi je što ne moramo da sedimo na vozu“, kaže Luisa Marina, dok pomaže ćerki da se popne na nosač između dva vagona. Gore, na krovu vagona, ne bi imale za šta da se drže. Migranti često padaju sa vagona – često zato ostaju bez ruke ili noge, često i ginu.
„Ovaj voz nije napravljen da se ljudi penju na njega, desi se da migranti često padnu i poginu“, kaže Oktavio, zadužen za održavanje voza. Poslednji put pred polazak pregleda kočnice. „Ponekad koriste ručnu kočnicu kako bi zaustavili voz i omogućili ljudima da se popnu. Nekad se desi da greškom aktiviraju kočnicu dok se penju na krov vagona te uzrokuju ispadanje voza iz šina.“
Dok sa masom migranata stešnjena stoji između dva vagona, Luisa Marina nervozno čeka da voz krene. „Čula sam da u SAD razdvajaju porodice i deportuju roditelje. Nikad ne bih mogla da podnesem da me razdvoje od ćerke. Radije bih se vratila u svoju zemlju nego ostavila ćerku“, zabrinuto kaže.
Dug i opasan put
Vazduh je vreo i vlažan, a zvuk spojnica koje udaraju jedna od drugu zaglušujući. Migranti se bore protiv iznemoglosti dok sunce izlazi. Neki koriste priliku da se po jutarnjem svetlu popnu na krov i odremaju.
„Zovemo ga ’zver’ zato što je veoma opasan. Možemo da padnemo, to je kao jahanje bika“, objašnjava Horhe Kruz sedeći na vrhu voza.
Iako je živeo u američkoj državi Merilend, momak iz Hondurasa u svojim dvadesetim deportovan je iz SAD preko nekoliko meseci. Sada pokušava da se vrati. „Živeo sam mirnim životom, međutim, uhvatila me je imigraciona služba i odbila da mi da azil“, kaže Horhe.
Voz neočekivano staje, te grupa mladića koristi priliku kako bi ubrala mango iz okolne šume. Većina njih nije ponela dovoljno zaliha da izdrži put.
„Na vozu nema ništa drugo za jelo, a mi nemamo novca da kupimo hranu. Moramo nastaviti da preživljavamo sakupljajući voće koje nađemo usput“, govori Anhel, koji putuje sa svojom snajom i njenim četvorogodišnjim sinom.
Nova grupa mladića se penje na voz, među njima i jedan bez noge. Štake drži u jednoj ruci. „Izgubio sam nogu prošle godine nakon što sam skočio sa voza. Pokušavao sam da pobegnem meksičkoj imigracionoj patroli“, objašnjava mladić, i on iz Hondurasa.
Endži polako jede mango i sedi kraj maminih nogu. Ona i njena mama, takođe, putuju bez novca. „Hodale smo tri dana kako bismo stigle ovde. Ponekad bismo usput našle nešto da jedemo. Bolno je priznati, ali morale smo da pijemo vodu iz toaleta“, rekla je Luisa Marina.
Njih dve su na vozu više od deset sati, ali još nisu prešle ni 150 kilometara do sledeće stanice, grada Čontalpe. Odatle ima oko 1.500 kilometara od najbližeg ulaza u SAD.
„Sve majke žele najbolje svojoj deci. Ne želimo ništa loše da im se desi. Zato ih vodimo sa nama. Ne možemo da ih ostavimo da se pate kod kuće“, dodaje Luisa Marina.