Umetnost i korona-virus: koncerti na društvenim mrežama

Kad muzičari kvarteta Dafne izlaze na pozornicu, uvek ih dočekuje aplauz. Ali kad su ovoga puta izašli na pozornicu drevnog teatra La Feniče, u najpoznatijoj operskoj kući Venecije, sve je bilo tiho. Ali i u tišini prazne dvorane koja ima više od hiljadu mesta, muzičari su se poklonili pre nego što su seli na svoja mesta i počeli koncert. Violonistkinja Frederika Barbali, kao i mnogi drugi, nije mogla da sakrije osmeh na licu. Orkestar se još jednom poklonio pre pauze, a onda i na kraju koncerta. Nastup je trajao sat vremena.

I dok je kvartet svirao Betovenov četvrti violinski kvartet u C-molu op. 18 br. 2 i Borodinov drugi violinski kvartet u D-duru, pogled izvođača lutao je po dvorani operske kuće otvorene 1792. Ona je krajem devedesetih, nakon požara, obnovljena, a ponovo je otvorena 2003. To je dvorana koju je i Đuzepe Verdi koristio za mnoga svoja prva izvođenja, između ostalog i za Travijatu. U to vreme bilo je drugačije, publika se gurala u dvorani okićenoj pozlatom i teškim crvenim zavesama, pet etaža loža bile su prepune svečano obučenih dama i gospode. Ali sad je baš sve prazno.

Ako publika ne može da dođe, idi ti kod publike

Uprkos tome, koncert je verovatno pratilo više gledalaca nego što je Verdi ikad uspeo da okupi. Nastup se, naime, prenosio uživo preko Tvitera i to pod simboličnim nazivom: #iorestoacasa (ja ostajem kod kuće). Uz taj hešteg, Italijani na društvenim mrežama javljaju o tome kako žive u zaštićenim zonama. To je oblik solidarnosti s ljudima koji su zaraženi korona-virusom.

I dok koncert traje, neki na mreži komentarišu nastup. Drugi im pak, baš kao da su u pravoj dvorani, ljutito poručuju da ćute dok orkestar svira.

Dok se svuda otkazuju koncerti, zatvaraju kulturne institucije ili se ograničava broj publike, ovakvi nastupi jasna su poruka umetnika da se kultura ne može zaustaviti. A ako publika ne može da dođe, onda se mora doći do publike – to je logika koja je i milanski simfonijski orkestar navela da uživo prenosi svoj nastup pred praznom dvoranom, pod dodatnim heštegom #Lamusicanonsiferma (muzika nije završena).

U Švajcarskoj je još u februaru orkestar u Lucernu morao u karantin nakon turneje po severu Italije. Već rasprodati Štrausova opera Salome nije otkazana, ali je publika morala da se zadovolji samo klavirskom pratnjom, jer čitav orkestar nije mogao da nastupi.

„Ne čujete, ali glasno aplaudiram“

I Šangajski simfonijski orkestar morao je da otkaže svoje nastupe zbog korona-virusa. Članovi orkestra koriste ovu prisilnu pauzu da bi na kineskoj društvenoj mreži We Chat postavljali snimke muzičke nastave i to kako vežbaju kod kuće. Objavljuju i spisak onoga što bi ljudi u karantinu mogli da poslušaju kako bi skratili dosadu.

Već krajem januara, kineske službe naredile su muzejima da svoje eksponate prikažu preko društvenih mreža. Podstiču se i virtuelne izložbe za publiku pred ekranima. Ali i u drugim državama su se kulturni poslanici okrenuli kamerama: u glavnom gradu Bugarske, Sofiji kamerni teatar Vazraždane svoje izvođenje Čehovljevog Ujka Vanje uživo je prenosio na mreži. Neki ljudi su im čak i pisali da su spremni da plate za buduće predstave. A jedan gledalac je poslao sledeću poruku: „Znam da ne možete da me čujete iz moje dnevne sobe, ali upravo sam veoma glasno aplaudirao.“

Ipak to nije „ono pravo“

I u Nemačkoj je čitav niz pozorišta i koncertnih dvorana zatvorio svoja vrata. Orkestar Gircenich iz Kelna morao je da otkaže sve nastupe na kojima se očekivalo više od hiljadu gostiju – kako je glasio savet nemačkog ministra zdravlja Jensa Špana. Džefri Varton je više od trideset godina bio na čelu tog orkestra i taj rođeni Amerikanac priznaje da još nikad nije doživeo takve drastične mere: „Naravno da je tokom svih ovih godina bilo otkazanih nastupa, ali ništa što bi bilo ovih razmera. Najbliže sa čime bi se ovo moglo uporediti jeste iskustvo koje smo mi u Americi imali nakon 11. septembra 2001. I tada niko nije znao kako bi trebalo reagovati na teroristički napad. Tako smo promenili program za to veče, ali čak ni tog dana nismo otkazali koncert.“

Sad se i taj orkestar iz Kelna odlučio za nastupe u virtuelnom svetu. Varton nam kaže da se tome veoma raduje, ali ne može da zamisli da nastupi budu samo na internetu. „Ljudi žele u dvorani da čuju izvođenje i ako sad moraju da ostanu kod kuće, ovi prenosi neće moći da traju mesecima“, smatra Varton. „A i brinem se za moje kolege i prijatelje koji rade dobrovoljno u ovom orkestru. Niko ne zna šta će biti s njima ako jednostavno više ne bude bilo koncerata.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android