Ućutkivanje novinara svim sredstvima

Sve teži položaj novinara u Hrvatskoj prošle sedmice je dodatno u prvi plan isturila jedna nadasve čudna presuda Opštinskog suda u Zagrebu, kojom je novinarka „Jutarnjeg lista“ Slavica Lukić proglašena krivom zbog sramoćenja, inače, novog kaznenog dela u ovdašnjem zakonodavstvu, jedne poznate privatne zdravstvene ustanove. Naime, Lukićeva je dokazala da je poliklinika Medikol bila protežirana kroz ugovaranje izdašne, a praktično monopolske onkološko-dijagnostičke saradnje s javnim zdravstvom. Ali sudija Marko Benčić ustvrdio je da je medijsko pisanje o tome ipak bilo neopravdano.

Novinarka je osuđena na novčanu kaznu od 80 dnevnih dohodaka, a za otežavajuću okolnost uzeta je i činjenica da je ona pratila poslovanje te firme kroz duže razdoblje, pišući o njoj mahom negativno. Više institucija i niz javnih osoba reagovalo je kritički na takvu presudu i propratno tumačenje, što će nastavak zadobiti u skorom preispitivanju legislative kojom se diskutabilno delo sramoćenja, preuzeto iz nekih zapadnoevropskih praksi, implementira u hrvatsko pravosuđe. Ali, povod je to i za osvrt na ukupni položaj novinara i njihove današnje uloge te svrhe u hrvatskom društvu.

Izgubljeno hiljadu radnih mesta

Nije pri tom reč samo o odnosu s pravosuđem, nego i o relacijama naspram ostatka državne vlasti i, s druge strane, prema privatnim medijskim vlasnicima, velikim oglašivačima i drugim ekonomsko-interesnim lobijima. Poslednjih godina ugasilo se u Hrvatskoj više listova nacionalnog dosega, dok javni interes u preostalima zastupaju novinari sa sve manjom merom samostalnosti u radu, smanjenim platama i drugim radnim pravima. Naravno, sve je to u skladu s opštim sve gorim položajem radništva u zemlji, no teško je poreći specifičnu važnost medijskog društvenog poziva.

„Da sam političar, rekao bih da je stanje vrlo složeno, a kao novinar s gotovo 40 godina staža, mogu reći da nikad nije bilo gore“, kaže za DW Luko Brailo, novinar iz Dubrovnika, predsedavajući Centralnog odbora Hrvatskog novinarskog društva. On iznosi da je kroz poslednje tri-četiri godine preko hiljadu novinara, fotografa, snimatelja, urednika i drugih medijskih radnika završilo na birou rada, a perspektiva nudi sve osim bolje budućnosti. To se vidi i po teškim poslovnim situacijama u kojim se danas nalaze velike novinske kuće poput EPH i Novog lista.

Uvođenje loše evropske prakse

„Možete zamisliti šta se događa u malim, lokalnim medijima, daleko od najšire javnosti“, nastavlja Brailo, „gde vlada, žargonski kazano, tiha jeza“. Privatni vlasnici prvi su krivci, po njegovom mišljenju, jer medije vode kao obućarske proizvodne linije, gde vlada samo princip da što manje treba trošiti. Tako se restrukturiranja lome preko leđa medijskih radnika, koji su postali čisti rashod u očima vlasnika, pa je većini plata smanjena za 40 do 70 posto. Brailo spominje iskustvo jednog starijeg kolege iz Dubrovnika, kojem je uoči penzije dohodak smanjen za trećinu.

Novinare stiskaju i državne vlasti, poput sudstva u slučaju koleginice Lukić. „Možemo organizovati milion simpozijuma o medijima i pravosuđu, ali sve je uzalud ako sudija odluči da je novinarka prečesto pisala o nekom preduzeću“, smatra naš sagovornik, kritikujući i neopravdano preslikavanje nekih sumnjivih zapadnoevropskih legislativa, s tim da razne druge zemlje u EU ne slede takav odnos prema medijima. „Konačno, nadam se da će i resorno Ministarstvo kulture preduzeti nešto u korist medija i novinara, a što se najavljuje već dve godine“, zaključio je Luko Brailo.

Sramotna presuda o javnom sramoćenju

Mišljenje o istoj temi preneo nam je i sociolog Hajrudin Hromadžić, s Filozofskog fakulteta u Zagrebu: „Presuda novinarki Slavici Lukić zbog javnog sramoćenja, naravno, sramotna je, ali predstavlja i opasan presedan.“ Jer, drži Hromadžić, iz te Pandorine kutije mogu izmiliti razni budući pritisci, cenzure i autocenzure u oblicima koji su dosad u Hrvatskoj bili nepoznati. Sve to pogoršava ionako jako loše uslove u kojima rade hrvatski novinari, posebno oni koji slede liniju društveno-kritičkog te istraživačkog novinarstva s idejom odbrane javnog interesa i dobra.

„Više gotovo da nema sumnje kako su pritisci i pretnje, koje su novinari i mediji doživljavali u ratnim i ranim poratnim, nacionalističko-autokratskim devedesetim godinama bili dečja igra u poređenju sa tranzicionom mašinom liberalno-demokratskog kapitalizma današnjice koji melje sve koji se ispreče na njegovom putu oplodnje profita po svaku cenu“, kaže Hromadžić. A s tim će se složiti i politikolog Berto Šalaj, sa zagrebačkog Fakulteta političkih nauka: „Hrvatski mediji dominantno se utrkuju za profitom, novinari su primorani da budu zabavljači publike.“

Nove kardinalne posledice

Šalaj ulogu novinara prati u kontekstu političkih procesa, međutim, gde bi njihova funkcija moralo da bude informisanje i edukacija društva u smeru razvoja demokratske političke kulture, kao nastavak obrazovnog sistema. Ali privatne medijski gazde očito imaju svoju zamisao o svemu tome, dok im država ide u susret. Zato je slučaj Slavice Lukić po njemu ogledni primer kako se krajnja odgovornost neprincipijelno prebacuje na novinare koji su nezaštićeni zakonski, kao i egzistencijalno, zatečeni u stanju konstantne ucene, višestruko ugroženi.

„Stoga sam izuzetno pesimističan“, izjavio je za DW Berto Šalaj, uklapajući se u tmurnu sliku koju zastupaju i ostali naši sagovornici. „Novinari bi morali biti zaštićeni da bi se zaštitio ukupni javni interes“, kaže on, „ali država naočigled nema snage da stane iza takvog stava, što se videlo i kad je lani iz Ministarstva kulture potekla inicijativa za suvislu javnu raspravu o medijima, da bi bila dočekana na nož i, čini se, trajno suzbijena.“ Zbog svega toga, Šalaj smatra da će aktualni događaji ostaviti nove, bolne i duboke, kardinalne posledice na hrvatsko društvo.

Autor: Igor Lasić, Zagreb
Odg. urednik: Nemanja Rujević