Valid u hrvatskom čistilištu

Valid ima samo 21 godinu i zapeo je u Hrvatskoj. Razgovor s ovim mladim Iračaninom dogovorili smo preko Centra za mirovne studije, organizacije koja radi s migrantima u Hrvatskoj. Mesto sastanka je, dakako, podno statue bana Jelačića na glavnom zagrebačkom trgu. Ali ova turistička kota nije bila nužnost, jer Valid se, kako i sam kaže, već dobro upoznao sa Zagrebom. „Hladno je ovde“, kaže, pa dodaje da u Hrvatskoj nije želeo da bude, povratak u Irak nije opcija, dok je željena Austrija tako blizu, a tako daleko.

Priča nam da je u Hrvatsku prvi put došao na velikom migrantskom talasu 2015. godine. Prelazio je more brodom, hodao u koloni sličnih sudbina kroz Tursku, Grčku, Makedoniju i Srbiju. Prošao je i Hrvatsku, Sloveniju pa se zaustavio u Austriji. Putovao je sam, jer mu je uža porodica ubijena u bombardovanju, a drugi deo porodice je već bio u Austriji. Čekali su ga.

Čekaonica Porin

Ali Hrvatska je te 2015. godine registrovala izbeglice u tranzitnim centrima, a podatke je ubacivala u Eurodac, evropsku bazu otisaka prstiju za identifikovanje potražilaca azila. To se pokazalo lošim za našeg sagovornika. „U Austriji su videli da su mi ime i otisci prstiju uzeti u Hrvatskoj pa su me u junu prošle godine vratili natrag. Ne znam zašto su to učinili. Imam porodicu, prijatelje i posao tamo. Učio sam jezik i nameravao da postanem glumac. Imam snove i planove za život. Hoćeš da pričamo na nemačkom?“ kaže u dahu. I žali se da azil dobijaju puno stariji ljudi od njega, a on je mlad i može da radi.

Ne zna šta će biti s njim. Obavio je dva razgovora u sklopu traženja azila u Hrvatskoj i sada jednostavno čeka. Smešten je u Prihvatilištu Porin. Nekadašnje hotelsko zdanje u vlasništvu Hrvatskih železnica danas pruža krov nad glavom onima koji beže pred ratom, siromaštvom, režimima i politikama na koje nisu imali mogućnost da utiču. Čekaonica je to za bolju budućnost u koju novinari bez pristanka Ministarstva unutrašnjih poslova ne mogu ući.

„Puno nas je. To su ljudi iz Sirije, Iraka, Avganistana, Maroka, Pakistana, sa Kube…“ Dodaje, neki od njih su dobri, a neki nisu. Vreme, kojeg ima napretek, krati volontiranjem u Crvenom krstu. „To je dobro za mene. Ne radim za novac“, objašnjava Valid. Pravi plaćeni posao ionako ne može da ima jer nema papire. Pohađao je i jednomesečni kurs hrvatskog jezika koji mu je pomogao u najosnovnijem sporazumevanju. „Znaš, ono, kako si, jesi dobro i to. Jedan, dva, čet'ri…“

Huligani lome kosti

Nekad je svirao gitaru, ali sada to više nije moguće, jer mu je leva ruka u gipsu. „Pre mesec dana su me napala trojica muškaraca u autobusu. Udarili su me po glavi. Slomili su mi kosti u šaci“, objašnjava. Zbog serije napada na migrant organizovan je i protest pred Porinom u kojem su učestvovali građani, aktivisti i same izbeglice. Valid je bio među njima. Nakon desetak dana istrage, policija je privela dvojicu huligana starih 30 i 34 godine. „Stvarno? Zašto mi to nisu rekli?“, odgovara i kaže da bi ga verovatno zvali na prepoznavanje da se radilo o napadačima koji su mu slomili ruku. 

Pa kakvi su onda Hrvati? Kaže, ima ih dobrih, a ima i onih koji nisu. Ipak, povratak u Irak ne razmatra kao mogućnost, čak i da se stanje tamo normalizuje. Ne smatra ga više svojim domom. „Treba mi druga domovina, čekaću odobrenje azila ovde. Pitaš me kakva je hrvatska policija? Imam prijatelje među njima. S obezbeđenjem u Porinu sam jako dobar“, kaže. „Ako dobijem azil, otići ću natrag u Austriju ili ću ostati ovde. Ako mi ne daju azil, tražiću ga opet.“

MUP istražuje ilegalne deportacije

Centar za mirovne studije nedavno je alarmirao javnost izveštajem prema kojem hrvatska policija ilegalno i potajno deportuje migrante. Prikupili su iskaze tridesetak osoba koje su protivzakonito vraćene u Srbiju. Ranije je na to upozorila i Isusovačka služba za izbeglice. Navodno se nekima uopšte nije pružila mogućnost da u Hrvatskoj potraže zaštitu, neki su bez prevodioca potpisivali razne dokumente, oduzimane su im dragocenosti i novac, uništavali dokumenti i telefoni, a nije nedostajalo ni fizičkog nasilja.

„Iz policijskih stanica prevoze ih do pograničnog područja sa Srbijom, obično na lokaciju između Tovarnika i Šida, duž železničke pruge, otkud ih usmeravaju prema srpskom teritoriju“, ispričala je medijima aktivistkinja Emina Bužinkić. Ministar unutrašnjih poslova Vlaho Orepić, s kojim smo zatražili susret, javnosti poručuje da će krivci među policajcima biti sankcionisani, ako se optužbe pokažu istinitim. Kaže, procedura je takva da se izbeglice vraćaju u zemlju u kojoj su podneli prvi zahtev za azil, zbog čega i mnogi kalkulišu s traženjem azila ili odustaju od njega. Ovih potonjih je u Hrvatskoj više od hiljadu.

„Zaista? Ne znam ništa o ilegalnim deportacijama u Srbiju“, kaže nam Valid u potpunosti uveren da nije napisan scenario prema kojem bi ga i Hrvatska mogla vratiti korak unatrag.  Pošteđen je i informacije o događajima u toj susednoj zemlji. Ne zna za život u napuštenim halama na minus 15 stepeni, a koji se dogodio migrantima zarobljenim u Beogradu u kojem čekaju da Hrvatska otvori granice kako bi mogli krenuti dalje. Ništa od toga neće se njemu dogoditi, uveren je i tvrdi da neće pokušati da se vrati u Austriju na nelegalan način.

„Problemi su počeli s Islamskom državom. Moj život u Iraku je nekad bio dobar. Pre samo pet godina sam još imao porodicu, išao sam u školu, imali smo automobil i veliki dom, a sada, vidi me, samo čekam“, zaključuje uz osmeh.