Uistinu: velika Oktobarska revolucija, kojom su komunisti krunisali prevrat iz 1917, po posledicama je zaista bila velika. Ona je potresla čitav svet, ili je (zavisno od tačke gledanja) usmerila istoriju do ivice ponora. U svakoj slučaju bila je najvažniji događaj u 20. veku. Iz nje su proizašle mnoge važne stvari.
Iako istorija ne poznaje konjunktive, može se reći da Hitler ne bi bio bio moguć bez Oktobarske revolucije. Jer, kao što je poznato, Staljin je početkom 30-ih godina sprečio ujedinjavanje levičarskih snaga – komunista i socijaldemokrata – u Nemačkoj.
Korist Oktobarske revolucije za Zapad
S druge strane, bez Oktobarske revolucije je teško zamisliti razvoj socijalnih institucija na Zapadu, prelazak iz kapitalizma, onakvog kakvog ga je opisao Marks, u današnju tržišnu privredu. U osnovi je korist od Oktobarske revolucije izvukao upravo zapadni svet, koji je naučio kako to ne treba činiti, i totalitarizmu suprotstavio dostojnu alternativu.
Ako nastavimo diskurs o uticaju Oktobarske revolucije na svetsku istoriju, postaće jasno da bez onog Oktobra ne bi bilo ni izbijanja današnjeg mržnjom zadojenog međunarodnog terorizma. Jer, terorizam je nasleđe nemilosrdne komunističke taktike da se ne preza ni od kakvog sredstva da bi se postigao cilj.
Markantan i zarazan primer za to je Kuba sa svojom plemenitom terorističkom ikonom Čeom Gevarom. Obožavanje tog „profesionalnog revolucionara“ u različitim delovima sveta do danas svedoči o tome da je sejanje nasilja u ime utopijskih ideja usađeno u ljudsku prirodu. Seme nasilja je proklijalo u samoubilačkim atentatima, u čiju čast na svakom aerodromu sveta moramo da poskidamo satove, kaiševe, cipele, jakne i mantile, i stalno se klackamo u izboru između sopstvene bezbednosti i slobode onoga što činimo i mislimo.
Užasna tragedija za Rusiju
Oktobarska revolucija nije donela ništa pozitivno ni samoj Rusiji. Dok englesku, francusku i svaku drugu veliku evropsku revoluciju, bez obzira na svo prolivanje krvi i jezivo nasilje, možemo da okarakterišemo kao motore socijalnog napretka, Oktobarska revolucija se za narode Rusije ispostavila kao čudovišna tragedija. Ljudi u Sovjetskom Savezu su preživeli i čak uspeli da postignu značajne uspehe u nauci i kulturi – uprkos Oktobarskoj revoluciji.
U SSSR-u je postojala užasna „antiselekcija“ građana u kojoj su uništavani čitavi društveni slojevi, od aristokrata pa do samostalnih seljaka. A mi, građani Rusije, do danas nismo našli izlaz iz kloake koju nam je donela Oktobarska revolucija, u kojoj u Rusiji još nema političke kulture, a o političkoj mudrosti da i ne govorimo – i to je posledica 1917. Rusi su premešteni u pećinu iz kamenog doba, u arhaične predstave o dobru i zlu, bez ikakvog sažaljenja prema „stranima“ i „drugima“.
Branioci revolucije iz 1917. kažu: dokinuta je nepismenost, sprovedena je uspešna industrijalizacija, pobedili smo u Drugom svetskom ratu. Ali, borba protiv nepismenosti je počela još pre oktobra 1917, industrijalizacija je u Rusiji početkom 20. veka bila u punom jeku, a pobedu u ratu je zemlja, prema najnovijim podacima, platila sa 40 miliona života.
Uspeo državni udar
Najbesmislenije je to što Oktobarske revolucije uopšte nije ni bilo. To je bio uspeli državni udar. I kao prilikom svakog državnog udara, događaji iz oktobra 1917. su mogli da se dese a i da se ne dese. Mogli su da se razlože u vazduhu, a i sagore u zaraženom dimu Prvog svetskog rata.
Da, Rusiji je bila potrebna revolucija, i ona se desila u februaru 1917. Boljševici su iskoristili njenu slabost i sve natopili krvlju, terorom i lažima. Posledice te mešavine užasnih događaja se – sa novim nijansama – osećaju i danas. Teror i civilizacija, kultura i nasilje, demagogija i razbor, teško su pomirljivi. Aktuelni pokušaji ruskih vlastodržaca da pomire sve i svakoga, takođe počivaju na demagogiji i atavizmu.
Život se u Rusiji bazira na principu nade. To je preduslov preživljavanja – večita nada u bolju budućnost. Pustite nas da verujemo da će jednog dana, oslonjena na nove generacije, ta nada da se preobrazi u stvarnost i da će se Rusi probuditi u normalnom svetu. Glava će još dugo boleti, ali jednom ćemo, i pored svega, doći sebi.
Viktor Jerofejev je rođen 1947. u Moskvi. Autor je knjiga kao što su „Život sa idiotom“ (1991), „Strašni sud“ (1994), „Ruska lepotica“ (1996), „Pet reka života“ (1998), „Enciklopedija ruske duše“ (1999), „Dobri Staljin“ (2004) itd. Redovno piše kolumne i za DW.