Veliki rade ono što mogu, mali ono što moraju

Zvanični Teheran je priznao da je vojska „nenamerno“ u sredu oborila civilni avion ukrajinske aviokompanije kada je stradalo svih 176 putnika i članova posade. Iranska vojska je držala letelicu za „neprijateljski avion“ i projektili zemlja-vazduh su ispaljeni „ljudskom greškom“, prenosi iranska državna televizija.

Predsednik Hasan Rohani je putem Tvitera izrazio žaljenje za „neoprostivu grešku“. Saopšteno je da će biti pozvani na odgovornost oni koji su načinili tu grešku. Ministar spoljnih poslova Džavad Zarif je, uz izraze saučešća, dodao da je „avanturizam SAD doveo do katastrofe“.

Tako se nastavljaju napetosti koje su počele kada je američka vojska usmrtila vodećeg iranskog generala Kasima Sulejmanija, nakon čega je Iran raketirao američke baze u Iraku. Međutim, u debati stalno izmiče pitanje koje bi valjalo prvo postaviti – ko je ovde prekršio međunarodno pravo?

„U međunarodnom pravu je ovako: Velike države rade ono što mogu, a male ono što moraju. To nedvosmisleno važi i u ovom slučaju“, rekao je Folker Pertes za nemački javni servis ARD odgovarajući na pitanje – da li je ciljano ubistvo iranskog generala Kasima Sulejmanija, i to ne u Iranu nego u Iraku, u skladu sa međunarodnim pravom. 

Folker Pertes je svetski priznati stručnjak za Bliski istok, direktor berlinske Fondacije za nauku i politiku. Glavni zadatak te nezavisne institucije je da savetuje nemački parlament i Vladu o spoljnoj i politici.

Da li su SAD u ratu i protiv koga?

U nastavku je Pertes izneo možda ključnu dilemu, kada je reč o međunarodnom pravu u aktuelnoj situaciji između SAD i Irana: „Ako su SAD i Iran u ratu, onda se može opravdati i ciljano ubistvo viskorangiranog generala. A ako između SAD i Irana ne postoji ratno stanje – onda je ovo što su učinile SAD bio čin državnog terorizma.“

SAD su napad u kojem je ubijen i Sulejmani izvršile u Iraku, a tamo ih je svojevremeno zvanično u pomoć pozvala legitimna vlada te zemlje. Međutim, napad na Sulejmanija očigledno nije izvršen uz pristanak Iraka jer je ta zemlja pre nekoliko dana zvanično ukinula gostoprimstvo vojsci SAD i žalila se Savetu bezbednosti UN.

Po međunarodnom pravu, to bi značilo da su SAD višestrukim ubistvom dronovima izvršile ratna dejstva protiv Iraka.

Međutim Štefan Talmon, šef katedre za međunarodno pravo na univerzitetu u Bonu, iznosi drugačije viđenje: „Neposredno pred ubistvo iranskog generala je američko Ministarstvo odbrane objavilo dugo saopštenje. U njemu je pobrojano nekoliko napada na američke jedinice koje su od novembra 2019. izvele šiitske paravojske koje navodno kontroliše Iran. SAD su se legitimno branile od ove serije oružanih napada.“

Da li SAD imaju pravo da budu u Siriji?

Talmon ipak kaže da to ne znači da su sve akcije SAD na Bliskom istoku u skladu međunarodnim pravom. „Na primer, u Siriji. Tamo su samo Rusija i Iran aktivni na sigurnoj međunarodnopravnoj osnovi, jer su došle na poziv međunarodno priznatog šefa države Bašara al Asada.“

„Sve ostale države prisustvo temelje na sumnjivom pravu na kolektivnu samoodbranu od terorističke paravojske Islamske države. Ali, najkasnije od marta 2019, to opravdanje više ne važi. Tada je zvanično rečeno da je IS pobeđena i to znači da niko ko nije pozvan, tamo nema šta da traži – uključujući i Bundesver“, ocenio je Talmon.

Folker Pertes je tu drugačijeg mišljenja. On je za list Velt rekao da Islamska država nije pobeđena. „Već vidimo da su mere za borbu protiv takozvane Islamske države obustavljene. To je zabrinjavajuće, jer IS ni u kojem slučaju nije poražena u regionu. Naprotiv: nestabilnost je plodno tlo na kojem IS ponovo jača.“

„Ako Sjedinjene Države povuku snage iz Iraka, Iran će postati jedini hegemon u Iraku. To bi izazvalo otpor iračkih nacionalističkih, sunitskih i kurdskih snaga, i moglo bi razbije ionako krhki Irak“, dodao je Pertes. 

Šta je najveća slabost međunarodnog prava?

Štefan Talmon priznaje da je glavna slabost međunarodnog prava u tome što faktički nema institucije koja može da konstatuje da li je neka država prekršila međunarodno pravo i da je kazni. 

„Međunarodni sud (u Hagu) doduše postoji, ali on može da bude aktivan samo ako ga određena država priznaje. Do sada su to učinile samo 74 od 193 države članice UN. Ali, većina deklaracija kojim su 74 države priznale sud, pune su rupa kao kao švajcarski sir. Dakle i te države – uključujući Nemačku – isključuju brojne sporove iz nadležnosti Međunarodnog suda, jer nijedna država ne želi da bude zvanično potvrđeno da je prekršila međunarodno pravo.“

Mada se države na međunarodno pravo često pozivaju kada im to odgovara, Štefan Talmon kaže da ono nije postalo običan politički instrument: „Činjenica da se sve strane pozivaju na međunarodno pravo pokazuje da je ono od ogromne važnosti. Pogotovo u zapadnim demokratijama, gde se vlade moraju suočiti sa javnim mnjenjem, teško da mogu učiniti bilo šta što bi bilo očigledno protivno međunarodnom pravu.“

„Međutim, to takođe često dovodi do toga da vlade tumače međunarodno pravo kako im odgovara, samo da bi legitimisale svoje postupke. Time mu čine medveđu uslugu“, ocenjuje profesor Talmon.

On ističe da Međunarodno pravo privileguje međunarodno priznatu vladu neke države: „U Siriji je to Asad, a u Venecueli je to još uvek Nikolas Maduro. Oni vam ne moraju biti simpatični, ali međunarodno pravo ne dozvoljava da ih neko jednostavno eliminiše vojnim sredstvima, čak ni u slučaju najozbiljnijih kršenja ljudskih prava.“

On takođe kaže da je upitno da li su ljudska prava zaista uvek motiv vojne intervencije: „Da se stvarno radi o ljudskim pravima, međunarodna zajednica bi morala da interveniše u mnogim drugim zemljama. Međutim, ona to ne radi.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android