Veliki san jedne epohe

„I have a dream“ – Martin Luter King je imao veliki san: da crnci i belci mirno žive zajedno, da svaki Amerikanac ima pravo na slobodu i pravdu, da njegova deca žive u zemlji u kojoj će o njima suditi ne po boji kože, već po karakteru.

Tim snom je King ušao u istoriju. Više od 250.000 ljudi, među njima i mnogi belci, slušali su njegov govor za vreme Marša na Vašington 23. avgusta 1963. godine. Njegov cilj je bilo jačanje prava crnaca i kraj svakodnevne segregacije.

King je inspirisao ljude govorima i razmišljanjima. Sam je veoma rano iskusio šta znači podela rasa. Rođen je 15. januara 1929. godine u Atlanti, u saveznoj državi Džordžiji pod imenom Majkl King Junior. Sin sveštenika i učiteljice se u detinjstvu intenzivno družio sa dvojicom dečaka iz komšiluka – dok mu njihovi roditelji jednog dana nisu zabranili da viđa svoje prijatelje.

Promena imena u čast Martina Lutera

Ali King nije odustajao. Briljirao je, kako u školi, tako i na studiju sociologije i teologije – iako je nakon njegove smrti postalo poznato da je delove doktorskog rada kopirao. Sa sedamnaest godina je bio asistent oca sveštanika u Atlanti.

To se odrazilo i na njihova imena. Majkl King Senior 1934. godine je doputovao u Berlin gde je učestvovao na Svetskom baptističkom kongresu. Na tom putovanju je mnogo naučio o reformatoru Martinu Luteru – i bio je fasciniran. Po povratku u domovinu King Senior je promenio svoje i sinovljevo ime u Martin Luter King.

Ali njegovog sina nije zanimala samo religija: čitao je Aristotela, Platona, Marksa, posebno je bio fasciniran učenjem Mahatme Gandija. „Iz Gandijevog fokusa na ljubav i nenasilje otkrio sam metod za socijalne promene koji sam tražio“, kazao je King. On se 1953. godine venčao sa Koretom Skot Vilijams, sa kojom je imao četvoro dece.

Okidač: Otpor Roze Parks

Martin Luter King je postao aktivan nakon što je tamnoputa aktivistkinja za građanska prava Roza Parks u Montgomeriju u Alabami 1955. godine odbila da u javnom prevozu ustupi mesto jednom belcu, nakon čega je bila uhapšena.

Sa drugim aktivistima King je više od godinu dana bojkotovao javne autobuse. Otpor je dao rezultate: Vrhovni sud je 1956. godine ukinuo rasnu segregaciju u javnom prevozu. Narednih godina King je održao niz govora i napisao knjigu o svojim iskustvima u Montgomeriju.

 - pročitajte još: Šest decenija znaka mira

Kingov angažman nije oslabio – naprotiv: podržavao je i učesnike akcija Freedom Rides u Džordžiji, na kojima su crnci nenasilno, u malim grupama, protestovali protiv rasnih podela u javnosti. Protesti širom zemlje na kraju su urodili plodom. U junu 1963. godine, predsednik Džon F. Kenedi je predložio Zakon o građanskim pravima (Civil Rights Act), koji je predviđao izjednačavanje prava građana. Godinu dana kasnije, nakon ubistva Kenedija, novi predsednik Lindon B. Džonson je potpisao novi zakon.

Rasna jednakost samo na papiru

I pored svih tih dešavanja, King i vođe drugih pokreta za građanska prava nisu odustali od demonstracija koje su bile planirane za 28. avgust 1963. godine, u Vašingtonu: u suprotnom ne bi bilo čuvenog govora Martina Lutera Kinga pred Linkolnovim memorijalnim centrom.

Godinu dana kasnije King je dobio Nobelovu nagradu za mir. Ali time nije bila završena njegova borba. Rasna jednakost je postojala samo na papiru, zbog čega je 1965. godine u Alabami organizovao marševe od Selme do Montgomerija, kako bi skrenuo pažnju na nepravedan izborni sistem.

Policija je više puta pokušala da zaustavi marševe, ali demonstranti su na kraju ipak stigli do susednog grada. Potom je tadašnji predsednik Džonson promenio mišljenje i založio se za novi izborni zakon, koji je Kongres usvojio u leto 1965. godine.

U međuvremenu, pre svega u velikim gradovima u Kaliforniji i u severnim saveznim državama, počele su da jačaju grupe koju su bile spremne i na nasilne obračune – po njihovim mišljenju stvari su se menjale isuviše sporo. Nastupilo je otrežnjenje i razočaranje sve dok nasuprot nenasilnih ideja Martina Lutera Kinga nisu stali Malkolm Iks i Crni Panteri.

 - pročitajte još: Bila jednom Zemlja slobodnih

Ali King nije odustajao. Po uzoru na imenjaka Martina Lutera, 1966. godine je nakon održanog govora na vrata gradske skupštine u Čikagu okačio svojih 48 teza. Ali tamo je bilo i protesta protiv Kinga i od njega se tražilo da se ne meša u stvari koje se tiču crnaca u Čikagu. Ali King je ostao nepokolebljiv – kao i nakon više od trideset hapšenja.

Komplikovan odnos sa FBI

King je godinama imao komplikovan odnos sa FBI, glavnim istražnim telom Ministarstva pravde. FBI ga je prisluškivao i optuživao da je komunista. Uostalom, istražitelji su mu pretili da će objaviti privatne informacije, između ostalog i o ljubavnim aferama, ukoliko ne prestane da se zalaže za građanska prava crnaca.

Ali King nije dozvolio da ga uplaše. FBI nije mogao da zaustavi njegov angažman – to je uspeo tek Džejms Erl Rej. Više puta osuđivani rasista Kinga je ubio 4. aprila 1968. godine na balkonu jednog motela u Memfisu, u Tenesiju. Martin Luter King imao je 39 godina. To ubistvo dovelo je do velikih nemira u mnogim gradovima SAD. U njima je život izgubilo ukupno 39 ljudi, dok je oko 10.000 uhapšeno.

Sve do danas King važi za heroja američke istorije i njegovi snovi prate mnoge crnce u SAD. Pa tako i unuku Jolandu Rene King, koja je tek nedavno stupila u javnost.

Na „Maršu za naše živote“, održanom 24. marta u Vašingtonu, Jolanda je formulisala svoje želje. „Moj deda je imao san da njegovo četvoro male dece ne budu vrednovani na osnovu boje kože, već na osnovu njihovog karaktera“, kazala je devetogodišnjakinja nedaleko od mesta na kojem je njen deda održao svoj čuveni govor. „Ja imam san: šta je dosta, dosta je. Ovo bi trebalo da bude svet bez oružja. I tačka.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android