Vim Venders na vrhuncu karijere

Filmski festival u Berlinu režiseru ukazuje čast i dodeljuje mu „Medveda za životno delo“. Vendersov poslednji dokumentarac, „So zemlje“, upravo je nominovan za Oskara. U martu, Muzej moderne umetnosti u Njujorku mu ukazuje čast retrospektivom, a u aprilu „Palata umetnosti“ u Diseldorfu pokazuje njegove fotografije. U avgustu, Vim Venders slavi 70. rođendan.

„Dobijati priznanja kod kuće, u svom gradu – to je divno“, rekao je Venders. Zahvalan je Berlinalu i direktoru festivala Diteru Kosliku. Filmski festival ne samo da mu daje nagradu za životno delo, već prikazuje i deset njegovih restauriranih dela. Tih deset filmova i još malo više, Amerikanci će moći da vide u martu. Uvod u obimnu retrospektivu u čuvenoj MOMI u Njujorku čini Vendersovo remek-delo iz 1984. „Pariz, Teksas“.

Karijera u zenitu

Dakle, Venders je na vrhuncu karijere. To baš i nije moglo da se predvidi pre nekoliko godina. Njegove poslednji filmovi nisu bili komercijalno uspešni, kritika su često bile negativne. Ali Venders je u svom životu i tokom svoje karijere često počinjao nešto novo – recimo da snima dokumentarce.

„So zemlje“ je njegov poslednji dokumentarni film: omaž čuvenom brazilskom fotografu Sebastijanu Salgadu. Neki kažu da bi Venders trebalo samo da snima dokumentarce. Taj filmski žanr mu je doneo najveće uspehe u proteklih 15 godina. Njegovi poslednji igrani filmovi su, međutim, brzo otišli u zaborav. Ko se još seća „Palermo Shooting“ ili „Land of Plenty“?

Prvo je bio introvertan umetnik

To je nekada bilo drugačije. Režiser tako poznatih filmova kao što su „Pariz, Teksas“ i „Nebo nad Berlinom“ stalno se umetnički razvijao. U kasnim 60-im, bio je izuzetno stidljiv i povučen mladić koji se javnosti predstavio crno-belim radovima kao što su „Alisa u gradovima“ ili „Tokom vremena“ bio od pionira tzv. „Novog nemačkog filma“.

Ime „Vim Venders“ je u međuvremenu postalo brend: kolege ga poštuju, studenti filma ga traže na univerzitetima, poštovan je u međunarodnom svetu umetnosti. Njegov razvoj može se opisati kao dosledan. On ima jak osećaj za sliku za vizuelne kompozicije svih vrsta, za sofisticiranu i raskošnu estetiku. To je jasno vidljivo čak i u njegovim prvim igranim filmovima. Za korišćenje muzike u svojim filmovima uvek je bio obasut pohvalama, čak i onda kada su reakcije na sam film bile negativne.

Lomovi u karijeri

Međutim, Vendersova karijera nije uvek išla uzlaznom putanjom. U svojim filmovima sa Venders je na kraju izgubio lakoću. To je bilo u kasnim 80-im, posle njegovog uspeha „Nebo nad Berlinom“.

Ali Venders je počeo nešto novo. U godini kada su svi bili obuzeti padom Berlinskog zida on se bavio japanskim modnim kreatora. Film „Jamamoto – beleške o gradovima i odeći“, pokrenuo je njegovu drugu karijeru.

Taj radoznali režiser putovao je po svetu, upijao svaki detalj i počeo intenzivno da se dokumentarni žanrom. Deset godina kasnije, on trijumfuje sa filmom o grupi starih i vitalnih muzičara sa Kube: „Buena Vista Social Club“ je bio uspešan film na svetskom nivou.

Dokumentarni film o nemačkoj koreografkinji Pini Bauš – „Pina“, zaradio je nominaciju za Oskara. „Katedrale kulture“ je nedavni primer radoznalosti režisera, da se bavi novim tehnikama snimanja filmova.

Na 65. Berlinalu prikazan je njegov najnoviji igrani film. „Sve će biti u redu“ je priča o piscu čiji se život naglo menja posle saobraćajne nesreće. Kao i u većina Vendersovih filmova iz nedavne prošlosti i u ovom filmu glumi nekoliko međunarodnih zvezda.