Visoko plemstvo u službi nacista

Gotovo da ne postoji neki period nemačke istorije koji su istoričari iz celog sveta tako intenzivno istražili, kao što je onaj između 1933. i 1945. godine, period u kojemu su nacisti s Adolfom Hitlerom na čelu bili na vlasti u Nemačkoj. Ipak i dalje se postavlja pitanje: da li dovoljno znamo o tom vremenu? Jer, uloga plemstva za vreme nacističkog režima i dalje nije sasvim jasna.

Loši i dobri plemići

Mnogi oficiri u nemačkoj vojsci bili su plemići i učestvovali su u ratnim zločinima. A i u diplomatskoj službi su radili brojni plemići. Oni su doprineli tome da Adolf Hitler, još pre izbijanja Drugog svetskog rata, proširi svoju moć u Evropi i bez vojne sile. S druge strane, tu je i grof Klaus Šenk fon Štaufenberg koji je 14. jula 1944. godine pokušao da bombom ubije Hitlera i pučem preuzme vlast u Nemačkoj. Štaufenberg i njegovi pomagači važe kao dokaz da je plemstvo pružalo i otpor nacističkom režimu.

Do sada jedva da je bilo istraživanja o tome u kojoj meri je evropsko plemstvo pomagalo Hitleru, kaže istoričarka Karina Urbah. „Verovatno da to niko prethodno nije istraživao zato što je bilo problema sa izvorima informacija. Arhive su čvrsto zatvorene.“ Utoliko je važnije to što je sad jedna od tih arhiva otvorena. Na taj korak se usudio Ernst August, princ od Hanovera, čija se porodica, odnosno dinastija Velf, ubraja u visoko plemstvo. Pra-praunuk poslednjeg nemačkog cara stavio je nauci na raspolaganje spise iz perioda od oko 1910. godine, pa sve do u 1980.

„To je novost i ujedno i srećna okolnost“, ocenjuje za DW istoričarka Kornelija Rauh sa Univerziteta u Hannoveru. Ona već dve godine istražuje tih oko 3.200 dosijea. Rauhova i njen tim tako su saznali da pradeda Ernsta Augusta fon Hanovera nije bio član Hitlerove stranke, niti bilo koje druge nacističke organizacije. Njegova tri sina bili su oficiri u Vehrmahtu, ali su 1943. – zbog porekla – otpušteni iz vojske. Ipak, tadašnji vojvoda Ernst August (1887-1953), ipak je profitirao od nacističkog perioda, kaže istoričarka Rauh: „On je iskoristio šanse koje mu je pružila nacionalsocijalistička privreda. Nije se čak libio ni da učestvuje u bogaćenju na račun jevrejskih preduzetnika, niti da ulaže u industriju oružja, kao ni da koristi prisilne radnike.“

Prisilni rad po nalogu porodice Velf

Porodica Velf je 1938. godine pod normalnim poslovnim uslovima kupila jedno preduzeće za proizvodnju poljoprivrednih mašina. Međutim, Ernst August i njegov sin ubrzo su se preorijentisali na oružje. Ta firma bila jedna za proizvodnju oružja Trećeg Rajha i učestvovala je u tajnoj proizvodnji prvog borbenog aviona na mlazni pogon. U fabrici u austrijskom Velsu, za rad su korišćeni i prisilni radnici, kao i zatvorenici iz koncentracionih logora. Vojvoda je najmanje devet puta – i to vrlo jeftino – kupio deonice ili preduzeća koja su prethodno bila u posedu Jevreja. Do sada su bila poznata samo tri slučaja te takozvane „arizacije“ jevrejske imovine od strane tadašnje glave porodice Velf.

Nakon što je o „arizaciji“ i prisilnom radu izveštavala severnonemački javni servis NDR, praunuk Ernst August fon Hanover odlučio je da se suoči sa porodičnom istorijom. „Prema mom mišljenju, svaka porodica – a posebno one koje su u to doba upravljale preduzećima ili bile deo javnog života – morala bi da se suoči sa sopstvenom nacističkom prošlošću“, rekao je taj 33-godišnjak u izjavi za novinsku agenciju dpa. „I zbog toga je i meni lično bilo važno da omogućim sveobuhvatnu i profesionalnu obradu“, rekao je on dodavši da mu je pre svega stalo do verodostojnosti i transparentnosti.

Poslovi pradede su, prema proceni istoričarke Rauh, bili izuzetak. Ernst August se za vreme nacističkog režima angažovao u finansijskom sektoru i industriji, a to nije bilo u skladu sa standardima ponašanja visokog plemstva. Uz to je učestvovao u eksploataciji Jevreja i koristio je u svojim preduzećima prisilne radnike.

„Hitlerova špijunka“

Kornelija Rauh napominje da će buduća istraživanja pokazati koliko je drugih pripadnika visokog plemstva bilo takođe upleteno u slične poslove. Do sada su poznati samo pojedini slučajevi, kaže ona, poput preuzimanja jedne „arizovane“ fabrike papira od strane Maksa Egona, kneza od Firstenberga ili jedne berlinske nekretnine od strane Fridriha Kristijana, princa od Šaumburg-Lipea.

Drugi predstavnici nemačkog visokog plemstva bili su vrlo duboko upleteni u nacionalsocijalizam – na primer Karl Eduard iz kuće Saksonija-Koburg i Gota, koji se neposredno nakon izbora Hitlera za kancelara učlanio u nacističku stranku i preuzeo reprezentativne funkcije u nacističkoj državi. On je, isto kao i drugi pripadnici porodice Velf, bio u direktnom srodstvu sa engleskom kraljevskom porodicom.

Drugi primer je Štefani cu Hoenlohe. Istoričarka Marta Šad nazvala ju je „Hitlerovom špijunkom“ u istoimenoj knjizi. Ta princeza koristila je plemićku mrežu u Evropi kako bi promovisala nacionalsocijaliste, ali i dobavljala informacije.

Istoričarka Karina Urbah u svojoj knjizi „Hitlerovi tajni pomagači“ opisuje kako je Maks cu Hoenlohe, tokom krize zbog aneksije Sudetske oblasti 1938, ali i posle toga, koristio svoje rodbinske veze kako bi izvukao ličnu korist. Urbahova visoko plemstvo naziva organskom mrežom koja se vekovima razvijala u čitavoj Evropi. Hitlerov režim je, dodaje ona, neke od tih veza iskoristio kako bi uticao na druge evropske vlade.

Upozorenje na opasnost „manipulacije prošlosti“

Ta nemačka istoričarka koja trenutno radi u Prinstonu, uverena je da nisu samo istraživanja u Nemačkoj nepotpuna. I kraljevske arhive Velike Britanije, Švedske i Španije su zatvoreni, kaže Urbahova. „Njihove arhive žele da predstave pozitivnu prošlost. O tome uvek mogu da se dobiju informacije. Međutim, čim postane pikantnije i bude reč o osetljivom materijalu, odjednom se navlače sve zavese.“ Ako ne postoji slobodan pristup arhivima, to je neka „vrsta manipulacije prošlosti“, upozorava karina Urbah.

Sistematskih istraživanja o toj temi nema, žali se i naučnica iz Hanovera Kornelija Rauh. Pristup arhivama plemićkih porodica je sve do danas uglavnom blokiran: „Otvaranje arhiva porodice Velf svakako je presudan korak nakon čega možemo da se nadamo da će tako nešto da slede i drugi.“