Vojska EU – oživljavanje političkog leša

Da li Žan-Klod Junker uopšte u svojoj kancelariji ima knjigu o evropskoj istoriji? Ukoliko je ima, onda bi trebalo pažljivo da pogleda poglavlje o Evropskoj odbrambenoj zajednici. To je priča o tužnom neuspehu koji se dogodio pre više od 60 godina.

Interesantna paralela sa sadašnjom situacijom jeste to što je plan nastao zbog jedne krize. U julu 1950. godine, Severna Koreja je uz pomoć Kine napala Južnu Koreju. Namera je bila da se zemlja stavi pod komunističku vlast. U Evropi se pojavila slična bojazan. Zbog toga su, pod sloganom: „zajedno smo jači“, Francuska, Italija, Zapadna Nemačka i zemlje Beneluksa potpisale Ugovor o osnivanju Evropske odbrambene zajednice. Ugovorom je dogovoreno da snage bezbednosti tih zemalja budu pod jednom, vrhovnom komandu.

Velikim zemljama teško pada odricanje od suvereniteta

Plan je propao u roku od četiri godine i to u parlamentu tada najmoćnije članice – Francuske. Zašto? Zato što „Grand Nation“ nije želela da se odrekne određene količine suvereniteta. Osim toga, akutni strah od rata iz leta 1950. godine, u avgustu 1954. ponovo je popustio.

Dakle, dozvoljeno je postaviti banalno pitanje: šta bi to u Parizu 2015. trebalo da bude drugačije nego 1954. godine? Kako bi, na primer Francuska, trebalo da produži svoj veliki vojni angažman u Africi, ako se o svakom detalju bude odlučivalo u Evropskoj uniji? Nikako! Da li će ona to dozvoliti? Naravno da neće! Dakle, Junkerova inicijativa je propala već na samom početku, kao što se to već jednom i dogodilo.

Ko će odlučivati o angažmanu nemačkih vojnika?

Junkerova inicijativa nema šanse za uspeh jer je njeno obrazloženje jednostavno pogrešno. Junker tvrdi da zajednička armija može da pokaže Rusiji da je ozbiljna kada je reč o odbrani evropskih vrednosti. Ponovo je dozvoljeno postaviti pitanje: šta bi sa zajedničkom armijom bilo drugačije? Zajednička armija, čiji će angažman na početku krize biti kategorički odbijen, ne zastrašuje ništa više od 28 nacionalnih armija čiji je angažman od početka – isključen. Evropska politika nije uverljiva pre svega zato što evropski političari često govore različitim jezikom i ne nastupaju jedinstveno. Na primer, dok većina želi da izoluje Vladimira Putina, pojedinci ga posećuju ili primaju u posetu.

Manje države su znatno odmakle

Evropska unija bi mnogo toga mogla da nauči od manjih država. Većina njih, svoje trupe odavno je specijalizovala za pojedine rodove potrebne NATO. Samo velike države, kao što su Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Španija, Poljska i Italija, drže „prodavnice mešovite robe“ u kojima navodno mogu sve, a u stvari ne mogu ništa. Odbori za unapređenje specijalizacije i podele zadataka na nivou Evropske unije i NATO odavno postoje. Samo, njihovi dosadašnji rezultati su skromni. Ponašanje velikih nuklearnih sila i onih koje u Ujedinjenim nacijama imaju pravo veta, sprečava svaki napredak.

Još jedna napomena za Žan-Kloda Junkera: već deset godina na raspolaganju su i evropske trupe za brze intervencije u Evropi, kao i u kriznim područjima Bliskog istoka i Afrike. Odgovornost je na svakoj državi pojedinačno, a neki savezi već su odgovarajuće multinacionalno organizovani. Samo, evropske trupe za brze intervencije u poslednjih deset godina nikada nisu angažovane, a to je takođe pitanje zajedničke političke volje.