Vreme je da se EU angažuje u Makedoniji

Evropske institucije kao i predstavništva drugih država u Briselu pokazuju povećano interesovanje za zbivanja u Makedoniji. To dokazuje i prilično veliko interesovanje koje je juče (20.5.) vladalo za skup posvećen dešavanjima u toj zemlji u Centru za istraživanje evropske politike u Briselu (prisustvovalo je oko pedesetak ljudi). Jedan od učesnika te tribine, šef briselske kancelarije nemačke fondacije Nauka i politika Dušan Reljić, u intervjuu za Dojče vele procenjuje kakva je situacija u Makedoniji, ali i u regionu, ukazuje na moguće puteve za izlazak iz krize i, na početku, prenosi utiske sa briselske tribine…

Dušan Reljić: Imao sam utisak da većina učesnika u raspravi na skupu u Briselu ne očekuje povećanje nasilja, da ne veruje da može da dođe do ponovnog izbijanja albansko-makedonskog oružanog sukoba, ali i da sumnja da će doći do brzog raspleta krize. Svakako, iskazna su i očekivanja da Evropska unija mora više da se angažuje na licu mesta da stvari ne bi krenule nekim haotičnim tokom. […] Moj utisak je da većina u Briselu smatra da je nedovoljno da se posredovanje između zavađenih strana u Skoplju prepušta samo Evropskom parlamentu, odnosno trojici poslanika tog parlamenta. Umesto toga, a i ja sam se pridružio tom zahtevu, verovatno je sada došao trenutak kada bi poverenik EU za spoljnopolitička pitanja, gospođa Federika Mogerini, trebalo da preuzme stvar u svoje ruke i da se mnogo više angažuje nego do sada.

Dojče vele: Evropska komisija je u svojim redovnim izveštajima o napretku Makedonije i ranije ukazivala na negativni razvoj, naročito u oblastima kao što su nezavisnost sudstva, sloboda medija, problem sa javnom administracijom itd. Iako je to iznošeno diplomatskim, dakle ublaženim rečnikom, ipak je bilo jasno da su i u Briselu svesni da Makedonija već duže vreme u procesu približavanja EU de fakto nazaduje. Zar Evropska komisija i drugi nisu i ranije imali mogućnosti da preduprede te negativne tendencije?

Ne verujem i to iz dva razloga. Prvi je što su ti izveštaji, koji se obično objavljuju u oktobru, proizvod birokratskog usaglašavanja među raznim telima Komisije. To je instrument koji bi trebalo da podstiče zemlje, a koji se često pokazao neefikasnim. Makedonija je, ako se ne varam, šest puta ako ne i više, dobila preporuku Evropske komisije da počne pregovore o članstvu, ali Evropski savet, dakle države-članice, nisu tu preporuku uvažavale nakon veta Grčke zbog spora oko imena. S druge strane, stvari u Makedoniji se već nekoliko godina kreću u smeru koji podrazumeva da su političke institucije, pre svega parlament, ali i pravosuđe i sve drugo što čini jednu funkcionalnu demokratiju, oslabljene. Da li je to samo rezultat udaljavanja od EU i NATO ili je to i rezultat loše ekonomske situacije i jačanja vlasti jedne partije, jednog čoveka – to je stvar rasprave. Ali nije samo Evropska unija ta koja je odgovorna za prilike u Makedoniji. Na prvom mestu su to sami Makedonci.

Analize pokazuju da se tendencije ka autoritarnosti pojavljuju od 2008, nakon samita NATO u Bukureštu, kada je prijem u tu organizaciju delovao kao „gotova stvar“, da bi na kraju ispalo da su Albanija i Hrvatska primljene, a Makedonija nije. U međuvremenu, 2001. godine stigla je i presuda Međunarodnog suda pravde sa Grčkom u vezi imena, koju sve do sada međunarodna zajednica, NATO ili EU, ignorišu. Da li je bila greška stati na stranu saveznika – Grčke, a protiv odluke najviše, i to sopstvene sudske instance?

U međunarodnim odnosima retko vlada pravda ili osećaj šta je to pravedno. Pa čak i međunarodno pravo ne dolazi toliko često do izražaja. Međunarodni odnosi i dalje su pre svega odraz moći pojedinih država ili konstelacija odnosa među državama. Zbog toga mislim da je sada kasno da se žalimo na to šta je bilo 2008. ili kasnije. Trebalo bi videti kako će Makedonija sada izaći iz ove aktuelne krize. Ključno pitanje pri tom jeste da li političke snage, kako u makedonskom, tako i u albanskom telu, imaju dovoljno sposobnosti i volje da nađu kompromis ili će ponovo, kao i 2001, biti neophodno da se on nameće spolja. Svaka varijanta koju proizvedu sami Makedonci, za demokratiju i institucije te zemlje, pozitivnija je nego nametanje spolja. Potrebno je tražiti nove oblike suživota i nove oblike podele demokratske vlasti. Isključivo okretanje spoljnom činiocu, neće doprineti tome da se stvari poboljšaju.

Poslednje demonstracije u Makedoniji, a naročito one opozicione, pokazale su da Makedonija nije u toj meri podeljena po etničkim linijama. Da li slika koju su zajedno poslali Makedonci, Albanci, Srbi, Turci, Romi, može da bude početak buđenja građanske svesti?

U Makedoniji i dalje postoji koaliciona vlada VMRO-DPMNE i DUI, dakle jedne makedonske i jedne albanske partije. U ovom trenutku ne vidi se spremnost te vlade da prihvati neka od predloženih rešenja, recimo formiranje neke prelazne vlade ili neke oblika građenja nacionalnog jedinstva oko organizovanja novih izbora koji bi bili bolje nadgledani, koji bi bili pravedniji nego ranije i koji bi u svakom slučaju proizveli jedan novi politički kvalitet. Mitinzi jesu demokratska stvar, ali oni služe samo za to da se stvori politička kulisa koja bi trebalo da na kraju proizvede politički dogovor. Taj politički dogovor ponovo će biti stvar političke elite u Makedoniji. Ja nemam utisak da albanska politička elita u ovom trenutku ima želju da se previše eksponira. Primećujem prilično veliku uzdržanost. Takođe mislim da je prerano za procenu da li masovne demonstracije opozicije mogu da stvore toliki pritisak javnosti koji može da utiče na političku elitu, posebno na Albance, da izađu iz vladajuće koalicije. To će, nažalost, ponovo zavisiti od spoljnih činilaca, odnosno od toga u kojoj će meri SAD, Evropska unija i okolne države, pre svega Albanija, imati uticaja na igrače u Skoplju. […] Osnovna činjenica jeste da se stiče utisak da unutar Makedonije i dalje postoji ravnoteža dveju političkih opcija i da u ovom trenutku albanske političke partije mogu da budu te koje mogu da promene odnos snaga, odnosno da obore vladu.

Kako procenjujete da bi događaji u Makedoniji mogli da utiču na njeno okruženje, odnosno na zemlje Balkana?

U ovom trenutku neku veliki političku korist od zaoštravanja prilika u Makedoniji niko od suseda nema. Negativna zbivanja u Makedoniji, negativno bi uticala na pregovore Srbije sa Evropskom unijom. Loš razvoj događaja u Makedoniji, zahtevao bi od Albanije jedno drugačije političko ponašanje i takođe bi je doveo u neprilike. Isto je i sa Kosovom. Dakle, ako je u prvom trenutku nakon sukoba u Kumanovu izgledalo da su najveću štetu pretrpele opozicione partije, već kada su se stvari malo razjasnile, kada se ispostavilo da makedonska država nije efikasno reagovala – ipak troje vrlo važnih ljudi u vladi dalo je ostavke – onda se pokazalo da je zapravo uza zid priterana vlada u Skoplju. To je ono što pokazuje da spoljni činioci zapravo nisu imali neki preterano jak argument ili interes da celu stvar zaoštravaju. Kako će se rešiti odnos vlasti i opozicije u Makedoniji? Meni se čini, kao što sam već rekao, da su dva činioca posebno važna: jedno je kako će se postaviti SAD i Evropska unija, a drugo –kakav će odnos zauzeti albanski politički faktor.