Vreme čekanja

Samaneh Faramarzi je nestrpljiva. Mlada Iranka izlazi na svež vazduh i ide do obližnje kuhinje. Ona od maja živi sa još skoro 300 izbeglica u jednom privremenom smeštaju u berlinskoj četvrti Moabit. Takozvana balon-sala liči na ogroman šator na naduvavnje. Izbeglice u tom ogromnom šatoru nemaju nikakvu privatnost. Šestoro ljudi deli jedno odeljenje. Umesto zidova razvučene su zavese. Zagušljivo je.

Između stolova za stoni tenis, stoni fudbal i igraonica za decu, Samaneh traži četiri Avganistanke s kojima će danas da kuva. U tom privremenom smeštaju svi imaju tri obroka dnevno i nije dozvoljeno da svako kuva za sebe. Mnogim izbeglicama nedostaje hrana na koju su navikle – prvenstveno kebab, pirinač i čaj. Zato je jedna humanitarna organizacija u blizini otvorila kuhinju. Svako ko želi, može da unese svoje ime na spisak i tako dobija priliku da sam spremni neko jelo. U maloj kuhinji istovremeno mogu da kuvaju po četiri osobe.

Čekajući na novi život

Smeštaj u takozvanoj balon-sali trebalo je da bude samo prelazno rešenje za potražioce azila. U tom smeštaju trebalo je da provedu dan-dva, dok ih ne razmeste na neko drugo mesto. Ipak, zbog velikog broja izbeglica, ali i duge obrade njihovih zahteva za azil, za mnoge je privremeni smeštaj postao trajni. Neki od njih tu su već nekoliko meseci i čekaju: na odgovor Zavoda za migracije i izbjeglice, na odgovor na zahtev za dobijanje azila, na novi smeštaj, na dobijanje mogućnosti da potraže posao, na život u novoj domovini.

I Samaneh je jedna od njih. Izlazi napolje i udiše duboko. Četiri žene ispred nje natrpale su se namirnicama koje su kupile u obližnjoj prodavnici koju drži jedan Turčin. Srećne su što će bar na nekoliko sati napustiti to mesto. Na putu ka kuhinji Samaneh na skoro perfektnom nemačkom priča o svojim planovima: želi da negde dobije praksu i da studira stomatologiju.

„Ovde u Nemačkoj su svi slobodni“

„Drago mi je što više ne moram da nosim maramu“, kaže Samaneh. Kada je stigla ovde prvo je obišla Berlin. Prošla je sve: od Bundestaga i Brandenburške kapije, preko Potsdamskog trga i mesta kuda je prolazio Berlinski zid, pa sve do Čekpoint Šarlija. „Nisam mogla da se nagledam svega toga“, kaže ona. Pogled na brojne žene bez marame učinio ju je srećnom. „Ovde u Nemačkoj svi su slobodni“, mislila je tada. Jedva čeka da počne svoj novi život.

Ipak, to bi moglo da potraje. Odluku o zahtevima za azil u Nemačkoj donosi Zavod za migracije i izbeglice. Izbeglice moraju da opišu razloge zbog kojih su napustile domovinu. Ukoliko Zavod uvaži te razloge, onda izbeglica može da dobije ograničenu dozvolu boravka. Trenutno taj proces u proseku traje više od šest meseci – s trendom da postane sve duži i duži. Mnogi potražioci azila na odgovor čekaju više od godinu dana. Broj zahteva jednostavno je suviše veliki za broj službenika koji ih obrađuju. Odgovor na suštinsko pitanje trajnog ostanka u Nemačkoj se često odlaže i rešava tek kasnije.

Neki uživaju u slobodnom vremenu, neki su razočarani

Samaneh je zato imala sreće. Nakon samo nekoliko sedmica dobila je dozvolu boravka na godinu dana. Bez obzira na to, čekanje se nastavlja, jer se tek sada odlučuje o njenom zahtevu za dobijanje azila. Ona još ne zna hoće li dobiti dozvolu da trajno ostane u Nemačkoj. Sledećeg meseca ima novi termin u Zavodu za zdravlje i socijalna pitanja. „Naporno je čekati“, kaže. Tako misle i mnogi drugi koji žive u ovom smeštaju. Neki slobodno vreme koriste kako bi učili nemački jezik, neki se angažuju u kuhinji ili u savetu roditelja. Neki nakon nekoliko meseci gube volju za tim, a tako i nadu da će u Nemačkoj zaista da izgrade neku bolju budućnost za sebe.

Samaneh zna kako da provede svoje vreme: sluša muziku ili čita knjige na nemačkom. Još u Iranu je pohađala kurseve nemačkog, što joj sada dobro dođe. Tokom kuvanja, prevodi između žena koje kuvaju i saradnika humanitarne organizacije Berliner štatmision. „U Iranu sam bila proganjana“, kaže ona. „Bila sam muslimanka, a želela sam da budem hrišćanka. Tamo nisam mogla da ostanem.“ Tako se upustila na put do Turske, a potom avionom do Nemačke. U poređenju s onim što su prošle žene s kojima danas kuva, bilo je to čak „udobno“ bekstvo.

Trenuci sreće u kuhinji

Sve miriše na beli luk, biber, govedinu i krompir. To su mali trenuci sreće za te žene – kada mogu da idu u kupovinu i da kuvaju. Baš kao što su radile i u svojoj domovini. Spremljeno jelo pakuju i nose u zajednički smeštaj. A tamo svi još uvek čekaju. Samaneh je dane čekanja pretvorila u nešto korisno. Znanje nemačkog koristi da pomogne drugim izbeglicama. Juče je s jednom ženom iz Avganistana išla da bi joj pomogla da prijavi svoje dete u obdanište.

Ova mlada Iranka ima nameru da i dalje usavršava nemački, ali trenutno nema slobodnog mesta na kursevima. Međutim, zahvaljujući novom zakonu o integraciji, koji je usvojila nemačka vlada, može bar da se prijavljuje na slobodna mesta za obavljanje prakse. Već ima spremnu i biografiju i motivaciono pismo.