Baš bi me zanimalo šta bi predsednik Srbije Aleksandar Vučić odgovorio na neizgovoreno novinarsko pitanje – šta je njemu Aleksandar Vulin? Ministar odbrane Vlade u zemlji kojoj je on predsednik? Ma nije valjda samo to?
Priča ide ovako.
Ministar odbrane najavi privatnu posetu susednoj državi, odnosno tamošnjoj manjini, a da prethodno nije priupitao vlasti te zemlje. To, hoće li on tamo ili neće, ne zavisi od nekih tamo ministara neke tamo zemlje Hrvatske, već od njegovog Vrhovnog komandanta, aktuelnog predsednika države. Dakle predsednika Srbije, a ne Hrvatske. Šta to znači? Da će Vulin na tenku u Hrvatsku, članicu Severnoatlanskog pakta, ne pitajući nikoga? Osim svog Vrhovnog komandanta? Na sve to se zvanični Zagreb ljutne i zabrani Vulinu lično i osobno pojavljivanje diljem Lijepe njihove.
Vidim, Vulin se nije nešto nasekirao. Kao ministar odbrane je uoči Dana vojske u nedelju na Kalemegdanu organizovao ispaljivanje glasnih ćoraka iz topovskih cevi. To se zove svečana salva. Ali pošto je reč o Vulinu, slika ispaljivanja glasanih ćoraka ima neodoljivu simboličnu težinu.
- pročitajte još: Slušaj Šešelj - nemoć moćnog Vučića
Zašto li Aleksandar Vulin voli javno da kaže sve ono što pripiti Srbin u kafani prevali preko usana tek posle pete ture? Odgovor je prost. Zato što mu to odobrava Vrhovni komandant. Za Vulina ne važe ni ministarska etiketa, ni pravila međudržavnog protokola, ni diplomatska umerenost. Njega inspiriše Vrhovni komandant. I to, po svemu sudeći, ne toliko ovaj pomalo frazeološki nastrojeni, ukrućeni Evropejac, koliko onaj mladi Alek koji u društvu Zvezdinih huligana u Zagreb ide na šorku zvanu fudbal.
Dobro, možemo onda zaključiti da Vulin u Vladi uživa privilegiju koju Šešelj uživa izvan Vlade – on opslužuje melanholično sećanje Vrhovnog komandanta na sebe mladog, agresivnog i britkog. Ti što viču su portparoli potisnutog šovinizma koji Vučić racionalnim diskursom poprilično vešto prekriva.
Kako inače objasniti da predsednik Vučić u današnjem razgovoru sa medijima najavljuje recipročne mere jer ne smatra da je Vulin učinio nešto neprimereno, već da je Zagreb uveo verbalni delikt, sankcionišući Vulinovo ponašanje?
U svemu ovome teško je doći do racionalnog jezgra šešeljevsko-vulinovskog proizvođenja dimne zavese iza koje se umesto banalne svakodnevnice naziru uzbudljive devedesete.
U Hrvatskoj postoji vukovarsko-dubrovačko-kninska ratna trauma iz devedesetih, veliki pravednički gnev koji je hrvatska pobeda pretvorila u mitsko mesto nacionalnog i državnog identiteta. Na taj kompleks se nakalemila i blajburška trauma. Empatija za srpske žrtve u tom konceptu nije predviđena.
Rat je prošao ali gnev je samo donekle mukotrpno preinačen u mirnodopsku nelagodu. Potisnutu traumu je lako po potrebi aktivirati. Svako šešeljevanje u Beogradu obnavlja hrvatsku traumu, bez obzira što je Šešelj politički marginalac.
Tako proizveden gnev biva često nepravedan prema Srbima generalno, a najpre prema onima u Hrvatskoj, čak i ako nikada nisu šešeljevali. Kada posle Šešelja usledi i Vulin onda se može govoriti o serijskom iritiranju hrvatskih traumatičnih sećanja.
Sa druge strane, i Srbi imaju izuzetno značajno traumatično mesto u identitetu, starije i po opsegu zločina veće – Jasenovac. Svako ustaško divljanje u okolini Jasenovca obnavlja tu traumu. Zato su dvojica hrvatskih hosovskih ekstremista koji razmotavaju svoju zastavu sa ustaškim pozdravom u Srbiji prvorazredni skandal, mnogo uočljiviji od stava brojnih hrvatskih antifašista i umerenih ljudi.
Zabranu ulaska u Hrvatsku Vučić je doveo u vezu sa njegovim jasenovačkim diskursom: „Kao da se Srbima brani da govore o najstrašnijem zločinu na prostorima bivše Jugoslavije u poslednjih sto godina.“ A šef srpske diplomatije Ivica Dačić je rekao da je „Za dom spremni“ kod Jasenovca isto što i „Zig hajl“ u Aušvicu.
Tako Zagreb fokusira nevaspitanu agresivnost Šešelja i Vulina, a Beograd ustaše kod Jasenovca.
U srpsko-hrvatskom odnosu je odlučujuća autoviktimizacija na obe strane – mehanizam koji isključuje empatiju za žrtve „naših“ zločinaca i kritičko sagledavanje sopstvenih ideoloških alibija za zločine. Zato je srpsko-hrvatski politički teatar pun distorzija, kričav i mnogim posmatračima sa strane potpuno zagonetan.
U svemu ovome Vučić dobija ponešto na domaćem terenu – homogenizacijom. A na strateškom planu može da bude samo gubitnik. Svaki novi vulinovsko-šešeljevski razlog zbog kojeg bi Zagreb imao dobru priliku da zakoči beogradsko približavanje Briselu bio bi ravan autogolu. Jer je Vučić čak i svojim nacionalno naelektrisanim biračima obećao više mrskog Zapada u srpskom novčaniku.
Naposletku, ostaje mi dilema – šta je Vulin Vučiću? Dvorska luda koja izgovara sve što bi kralj rado sasuo u brk komšijama, ali ne sme jer bi pokvario mirotvorački imidž? Univerzalno zapeti luk koji smišljeno odapinje strele umočene u otrov prošlosti da bi naciljao komšijska bolna mesta? Pa kada Vučića zaboli njihovo kurčenje, da njih zaboli Vulin?
- pročitajte još: Doba tetaka i loših laži
U svakom slučaju, izgleda da je Vulin kao višenamensko oružje sa logističkom podrškom izgrednika Šešelja veća pretnja za Zagreb nego sva četiri dodatna MIG-a koji bratskoj Srbiji poklanja beloruski usmereni demokrata Lukašenko.
Ako Vulin simboliše predsednikovu potisnutu traumu, nastalu napuštanjem radikalskih pozicija, onda je ministar odbrane sa privatnim stanom kupljenim od volšebnih kanadskih para, dugoročno gledano, krajnje destruktivan za racionalni deo Vučićeve politike.