Zašto je Ešdaun u BiH bio uspešniji od Bremera u Iraku?

„Poniženje, kriza, poraz – tako su komentatori opisali posledice raspada avganistanske države po Zapad, po transatlantske odnose i po administraciju predsednika SAD Džozefa Bajdena. Sve to je istina. Ali događaj od prošlog avgusta bio je i više: to je bila istorijska prekretnica“, piše švajcarski Noje cirher cajtung u tekstu koji potpisuje novinar i istoričar Andreas Ernst.

„To je kraj ere koja je započela intervencijama u Somaliji i Bosni devedesetih, a završila se 2021. na Hindukušu, na ’Groblju imperija’. Bilo je to doba zapadnjačke oholosti koju su karakterisali arogancija i idealizam. Međutim, intervencije i pre svega kasnija izgradnja države retko su bili iole uspešni. Većina njih dramatično je propala. Geopolitička premisa za novu doktrinu bila je pobeda Zapada u Hladnom ratu.“

Intervencije u „propale države“

Švajcarski list podseća na predistoriju: „Sovjetski Savez se raspao, Rusija je oslabljena pod Jeljcinom, a uspon Kine do vodeće sile u 21. veku još nije bio predvidljiv. Sjedinjene Države su bile jedina preostala supersila kojoj niko nije mogao da se suprotstavi: ni tvrdoj moći njene vojske, ni mekoj moći njene civilizacije. Uz podršku zapadnih ’koalicija voljnih’, imali su odrešene ruke.“

„Unutrašnjopolitički preduslov u SAD, kako bi ta moć više puta mogla i da se iskoristi, bila je neobična ideološka konstelacija“, piše Noje cirher cajtung: „S leve strane su ’liberalni jastrebovi’ poput Hilari Klinton insistirali na ’humanitarnoj intervenciji’ da bi intervenisali u ime ljudskih prava u građanskim ratovima koji su se rasplamsali devedesetih. S desne strane, republikanski neokonzervativci poput ministra odbrane Donalda Ramsfelda podsticali su promenu režima u ’odmetničkim državama’ – a nakon šoka od 11. septembra (2001), sve više su intervenisali u ’propalim državama’ na koje se gledalo kao na žarišta terorizma.“

„Ono što je zajedničko obema školama jeste uverenje da su SAD, zahvaljujući svojoj vojnoj snazi, stručnosti u planiranju i finansijskoj moći, bile u stanju da intervenišu gotovo bilo gde u svetu, kako bi posle vojne intervencije izgradile državne strukture koje bi bar ličile na zapadni model.“

Primeri iz BiH i Iraka

„Uputstva za primenu ’novog liberalnog imperijalizma’, kako su britanski stručnjaci nazvali tu doktrinu, isporučila je 2007. Rand Corporation, najveći trust mozgova u SAD pod naslovom ’Vodič za početnike za izgradnju nacija’. Ukratko, pristup glasi: što je misija sveobuhvatnija, otpor joj je jači. Međutim, svaki otpor se može prevazići ako je na raspolaganju dovoljno osoblja, resursa i vremena.“

„Sledeći logiku te knjige recepata, autori su pomoću modela ’input-output’ odredili odgovarajuću upotrebu sredstava za intervenciju. Dijagrami pokazuju ’graditeljima država’ koji koraci vode do kojih posledica. I kako u slučaju ’privremenih poraza‘ treba optimirati sredstva.“

Švajcarski list opisuje kako je te recepte primenjivao Pol Bremer kao šef civilne vlasti SAD u Iraku, i kako u tome nije bio uspešan. Da li je Bremer trebalo da se ugleda na Pedija Ešdauna, Visokog predstavnika u posleratnoj BiH (2002-2006), pita se autor teksta Andreas Ernst. I Ešdaun je vladao čvrstom rukom, ali je bio donekle uspešniji. Autor međutim ocenjuje da to nema toliko veze sa receptom i njim samim, već više sa povoljnijim kontekstom. A najvažnije je sledeće: „U Bosni je postojao Dejtonski mirovni sporazum“.

„Nakon masakra, proterivanja i stotinu hiljada mrtvih, u svim delovima stanovništva postojala je snažna želja da se nasilje konačno okonča. Nakon što su međunarodne trupe ušle, jedva da je ispaljen hitac. Pored toga, Milorad Dodik je bio političar koji je zamenio potpuno diskreditovano rukovodstvo bosanskih Srba pod Karadžićem.“

„Pozitivno su uticali i spoljni faktori: srpski vojskovođa Milošević bio je svrgnut i odveden je u zatvor. A što je još važnije, EU je svim balkanskim zemljama dala perspektivu pristupanja. Pojavile su se perspektive koje su bile neuporedivo privlačnije od nekadašnjeg sna o Velikoj Srbiji ili Velikoj Hrvatskoj. Konačno, s Haškim tribunalom za ratne zločine iz 1993. postojala je institucija koja je bila u stanju da uspostavi bar nekakav stepen pravde.“

Jasni pobednik na Kosovu

Noje cirher cajtung podseća da je „i na Kosovu startna pozicija posle rata 1999. bila prilično povoljna. Mirovnog sporazuma nije bilo, ali jeste postojao jasni pobednik: Kosovari i NATO, koji su proterali srpsku državu s te teritorije. Naknadno proterivanje Srba stvorilo je uglavnom homogeno područje naseljeno Albancima.“

„Često menjani šefova protektorata UN na Kosovu ubrzo su shvatili koliko malo stvarne moći imaju i pomirili su se s gospodarima rata. Kada su 2004. izbili nemiri – zbog frustracije, zbog ekonomske bede i nejasne perspektive – Zapad je brzo postavio temelje za nezavisnost. Taj korak je načinjen 2008. Ono što još nedostaje jeste mirovni sporazum sa Srbijom.“

Autor teksta postavlja i pitanje: „Koje pouke se mogu izvući iz tridesetogodišnje ere zapadnjačkog načina izgradnje država?“ I ovako odgovara: „To očigledno nije tehnokratska disciplina, već stalni politički proces pregovora između intervencionista i lokalnih elita. Jasno je da su lokalne elite, a ne stranci, ti koji projektu mogu dati ili oduzeti legitimitet.“

Kraj jedne epohe

„Za uspeh projekta neophodna je dugoročna perspektiva razvoja. O tome govore primeri na Balkanu. Ništa nije toliko pomerilo političku ravnotežu i doprinelo pozitivnom razvoju početkom 2000-ih kao tadašnje kredibilno obećanje o pristupanju EU.“

„Neuspesi poslednjih godina u Bosni i Srbiji mogu se u velikoj meri objasniti faktičkim okretanjem EU od regiona. Evropska unija je promenila podsticaje za političku klasu na rizičan način. I konačno, tu je i banalan uvid da je široko poznavanje društvenog, političkog i ekonomskog okruženja neophodno, ali nikako ne i dovoljno za uspeh. Rotirajuće kohorte stručnjaka to su uglavnom potcenjivale, kao i značaj znanja jezika i istorije.“

„Ko danas čita izveštaje ’državotvoraca’ i njihovih intelektualnih pionira, stiče utisak da manija izvodljivosti u njima potiče iz neke druge epohe. To je takođe tačno“, zaključuje Noje cirher cajtung, „ali od te epohe deli nas manje od godinu dana.“

Priredila: Dijana Roščić

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.