Zažmuri i vozi dalje
Nemački ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer rođeni je diplomata: uvek učtiv, spreman na kompromise i brižljiv u izboru reči – toliko da to već postaje dosadno. Ali onda kada govori otvoreno, trebalo bi dobro slušati šta priča. Mirovni proces u Ukrajini faktički je u zastoju, rekao je Štajnmajer u utorak (10.5.) i dodao da opasnost od novih sukoba preti poput virusa. U vezi s martovskim sastankom kvarteta sastavljenog od Nemačke, Francuske, Rusije i Ukrajine, koji već dve godine pokušava da poboljša situaciju u delovima Istočne Ukrajine u kojima se vode borbe, Štajnmajeru se otela sledeća rečenica: „Vreme je bilo loše, a takvi su bili i razgovori.“ A ovi najnoviji razgovori u Berlinu, bili su, prema njegovim rečima, „osrednji“ – dakle ni dobri, ni loši. Koje li skromnosti koja krasi pregovarače.
Veliki izazovi – rezultati mali
U prilog diplomatama bi se možda moglo reći – toliko toga odjednom mora da se reši: da se očuva krhko primirje (borbe su proteklih sedmica zaista smanjene, ali mira ipak nema), da se izvrše pripreme za lokalne izbore na teritoriji pod kontrolom separatista (nejasno je da li će OEBS uspeti da obezbedi njihovo sprovođenje), da se naprave neophodne izmene zakona (koje je predsednik Porošenko davno obećao, ali nikako da ih sprovede)… Ako ništa, sada su strane u sukobu postigle sporazum o linijama razdvajanja, ali i boljoj međusobnoj komunikaciji. To je rezultat koji se može posmatrati kao uspeh. Sada se samo dogovoru mora udahnuti život.
Sve se to dešava u vreme kada pregovarači – vodeće zemlje EU Nemačka i Francuska – kod kuće imaju drugih briga: izbegličku krizu, desni populizam, ponovo Grčku, spor sa članicama EU sa istoka Evrope – tako reći probleme na svim poljima. Eksperti za istočnu Evropu odavno se žale da je konflikt u Ukrajini pao u zaborav. I tako se pred vilom Borsig u Berlinu, gde se taj kvartet stalno susreće, ponavljaju iste scene. Lica pregovarača su napeta, zabrinutost i nemoć su veliki.
Evropa prepuštena samoj sebi
Tako to izgleda kada SAD odluče da puste Evropljane da sami rešavaju probleme, kao što je to uradio Obama, ako izuzmemo pokoju posetu i upozorenje ministra spoljnih poslova Džona Kerija. Pritisak na ruskog predsjednika Vladimira Putina koji podržava proruske separatiste, nije dovoljno snažan, pogotovo ne u sadašnjoj situaciji, kada Putin aktivno vodi svetsku politiku u Siriji. Evropska unija igrala je na kartu Porošenka i sada se razočarala, jer u Ukrajini vladaju korupcija i politički haos.
Šta sad? Zvuči čudno, ali jedino što Evropskoj uniji preostaje jeste da nastavi tamo gde je stala: da postavi lokalne izbore na noge, održava kontakt i da se malim koracima kreće unapred. Primer za to je postignuti dogovor o povećanju bezbednosti u „borbenim zonama“ (ako se on bude poštovao). Sankcije EU prema Rusiji, čiji rok uskoro ističe, zapravo bi morale da se produže. Ponovo će biti čestih sastanaka u vili Borsig, u kojoj su se članice kvarteta do sada sastale čak osam puta. Ali sa brzim i odlučujućim uspesima ne bi trebalo računati. A ako ne dođe do bitnijih pomaka, uslediće sporazum pod nazivom Minsk 3, što je Štajnmajer već nagovestio. Ili će se Evropa povući iz konflikta, što bi bilo fatalno, ali ne i nezamislivo. Jer taj sukob je najbolji primer koliko su međunarodnoj kriznoj diplomatiji u multipolarnom svetu ograničene mogućnosti i vezane ruke.