„Za Holodomor se moglo znati“

Pola stoleća nije se govorilo o jednoj od najstrašnijih humanitarnih katastrofa 20. veka . Od 1932. do 1933. u Sovjetskom Savezu od gladi je umrlo oko osam miliona ljudi – od toga u Ukrajini oko četiri miliona, iako je to već tada bila „žitnica Evrope“. Sovjetski diktator Josif Visarionovič Staljin i njegov režim svesno su izazvali glad među seljacima Ukrajine, jer su se pribojavali ustanka protiv komunističkog režima i njegove prisilne kolektivizacije poljoprivrednih gazdinstava.

-pročitajte još: Holodomor je bio genocid – jasan signal Staljinovom nasledniku u Kremlju

Nakon toga su se ponašali kao da gladi uopšte nije bilo. Rezultati jednog popisa stanovništva su prikrivani, popisivači likvidirani. Više od dva miliona ljudi umrlo je od gladi i u Sovjetskoj Republici Kazahstanu, kao i u zapadnom Sibiru. Ruski režim sve do danas odbacuje bilo kakvu odgovornost za izazivanje gladi.

Istoričar Gerhard Simon ocenjuje da je to „poslednji čin zločina“: nije bilo groblja, ni sećanja, ni javnog spomena. „Niko o tome nije govorio, niko nije pisao.“

Sovjetska propaganda: „nestašica hrane“ umesto smrt od gladi

Ali već tada se izveštavalo o „Holodomoru“. Garet Džons, britanski novinar, 1930-ih je otputovao u Sovjetski Savez, u pogođena područja Ukrajine. Džons, rođen 1905. u britanskom Velsu, bio je politički savetnik tadašnjeg britanskog premijera Dejvida Lojda Džordža. Znao je ruski i s velikom pažnjom je istraživao u Sovjetskom Savezu, kako bi upoznao komunizam i njegova utopijska obećanja.

Svoja saznanja predstavio je u martu 1933. na konferenciji za novinare u Berlinu. Tu je po prvi put govorio o „nestašici hrane“, kako je to nazivala staljinistička propaganda. On je to opisao kao „glad“.

„Garet Džons je bio jedini zapadni novinar koji je otputovao na ukrajinska područja gde se događao Holodomor“, kaže Andre Erlen, član pozorišne trupe „Futur3“. „Uprkos tome, nisu mu verovali, već su njegove reportaže poredili s člancima zapadnih dopisnika koji su sedeli u Moskvi, a koji su bili puni sovjetske propagande.“

Slobodni pozorišni ansambl „Futur3“ već se godinama angažuje za umetnice i umetnike iz Ukrajine i pokretač je inicijative „Umetnost protiv rata“ (Art Against War).

Levica na Zapadu je htela da veruje SSSR-u

Čak su diskreditovani i istoričari na Zapadu koji su istraživali o Holodomoru, naglašava Erlen. Zajedno sa kolegom Štefanom Kraftom, on je umetnički direktor pozorišnog komada „Revolucija glađu ubija svoju decu“, koji se bavi Holodomorom u Ukrajini, a u kojem jedan glumac igra ulogu Gareta Džonsa, jednog od četiri svedoka. Taj komad nedavno je imao premijeru u pozorištu u Kelnu.

„Evropska levica je htela da podrži sovjetski projekat“, kaže Štefan Kraft. Tako on objašnjava činjenicu da je ona negirala glad u Ukrajini. „O Holodomoru se moglo znati, već tada, to je pisalo u novinama. Ali, nije se htelo, da se ne bi ugrozilo utopijski projekat socijalizma“, objašnjava Kraft.

On iz toga izvlači zaključke o spoljnoj politici Savezne Republike Nemačke od 1945, naročito sa njenom politikom prema Istoku. Nju je karakterisala „griža savesti“ u odnosu na Sovjetski Savez i kasnije Rusiju, zbog napada nacističke Nemačka pod vođstvom Hitlera i strašnih zločina i genocida koji su tamo počinjeni. Pritom su previđane i Ukrajina, i druge bivše sovjetske republike, recimo Kazahstan. One su bile žrtve nemačke želje za pomirenjem.

Decenijama su se i istraživanja na Zapadu koncentrisala na Moskvu, umesto na Ukrajinu, severni Kavkaz ili Kazahstan. Ugledni istoričar i stručnjak za istočnu Evropu Karl Šlegel to je nedavno označi kao veliki propust.

Andre Erlen: Holodomor kao die dugog iskustva nasilja u Ukrajini

Tek nakon najnovijeg ruskog napada na Ukrajinu, i nemački Bundestag je odlučio da prizna Holodomor kao genocid. Da on tako mora biti okarakterisan, za američku istoričarku En Eplbaum nema nikakve sumnje. „To je bilo planirano i naređeno masovno ubojstvo“, kaže ona u razgovoru za nemački radio „Dojčlandfunk“.

Andre Erlen smatra da rasprava o Holodomoru mora da ode i korak dalje. „Holodomor bi trebalo sagledati kao deo dugog iskustva nasilja. To je druga vrsta kolonijalne istorije“, koju je Ukrajina doživela u vreme Ruskog Carstva, Sovjetskog Saveza i moderne Rusije, kaže Erlen.

„Ukrajinci se 300 godina suočavaju s tom pričom“, kaže. „U svakoj epohi ima progona, tlačenja, zabrane sopstvenog jezika ili pesama koje nisu smele da se pevaju.“ O tome se i radi u njegovom pozorišnom komadu u kojem učestvuju i ukrajinski umetnici koji su pobegli od rata – o „velikom luku“ iskustva nasilja koje je na Zapadu dugo zanemarivano, a koje se od početka ruske agresije više ne može prevideti.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.