Za jačanje populizma kriva je upravo EU?

DW: Počnimo nedavnim referendumom u Švajcarskoj, čiji ishod omogućava ograničavanje broja doseljenika u toj zemlji. Pri tome, ova se odluka odnosi i imigraciju građana EU. Može li se očekivati više ovakvih ograničenja i u drugim evropskim državama, u godini u kojoj se inače održavaju izbori za Evropski parlament?

Sara Vagenkneht: Suštinski problem je u tome što su sporazumi EU i priča o integraciji u Evropsku uniji, kao što smo to poslednjih godina mogli i sami da vidimo, formulisani tako da od njih profitiraju velike banke i korporacije. Ljudi to osećaju. Naravno da su otvaranje granica i slobodan pristup tržištu rada pozitivna i važna dostigunuća, ali mi uticajnim firmama ne smemo dozvoliti da to zloupotrebljavaju, tako što će dovesti do „dampinga“ cena rada. A to je upravo ono što se u Švajcarskoj sada dešava. Mada je u Nemačkoj taj problem čak i većih razmera.

Veliki broj građana iz istočne Evrope, koji živi i radi u Nemačkoj ima mizerne plate. To dovodi do smanjivanja cena rada, podhranjuje strahove i podstiče odbrambene reakcije. Ljude u takvim okolnostima desno orijentisane, populističke snage, eksploatišu. Upravo zbog toga nacionalisti jačaju u mnogim državam Evrope. EU gubi svoju rezonancu i podršku u narodu. To je srž problema, koji bi mogao biti i većih razmera. Verujem da bi zbog toga desnica mogla mnogo bolje da prođe na predstojećim izborima.

Drugim rečima, verujete da bi populisti u Evropi mogli biti i jači?

Da, zato što postoje istorijske paralele, koje nagoveštavaju dovoljno razloga za zabrinutost. Naravno da ne možete porediti Evropu danas sa Evropom 30-godina prošlog veka, nakon globalne privredne krize. Ali isto tako, mora se reći da neke sličnosti postoje. U ono vreme, veliki broj ljudi u Nemačkoj, okrenulo je leđa demokratiji, jer su imali osećaj da su prepušteni sami sebi u društvenom cedilu. Iznad svega, upravo je visoka nezaposlenost doprinela teškoj frustraciji. Nadam se da snage koje aludiraju na fašističku tradiciju i desno orijentisane političke snage, neće dodatno ojačati, jer bi to dovelo do opasnog razvoja okolnosti.

Šta bi konkretno Levica želela da promeni u Evropskoj uniji?

Potrebna nam je potpuno drugačija ravnoteža odgovornosti i nadležnosti, između pitanja koja moraju ostati u nacionalnim okvirima država članica i onih koje Evropa zaista može i treba da rešava. Potrebno nam je pre svega znatno više socijalno profilisane Evrope. Ne vidim opravdanost u potrebi da se sve više i više ovlašćenja prebacuje na Brisel, a da se pri tome ne postavi pitanje, koliko su zapravo legitimne institucije EU? Jer Evropska komisija je zapravo stecište lobista, takoreći klub koji kontrolišu velike korporacije. To konkretno znači, da su sva ta preduzeća direktno uključena prlikom definisanja određenih smernica ove institucije. Dakle, to nije demokratska institucija. I sastav Evropskog parlamenta bi se mogao dovesti u pitanje, jer polovinu poslanika, pa čak i manje, biraju građani EU. Drugim rečima, i ovde je legitimitet institucije sporan, jer je manji nego u nekom nacionalnom parlamentu. To su razlozi zbog kojih bi EU trebalo da se suoči sa ograničenjima, i zadrži kompetencije, koje zaista mogu biti regulisane na evropskom nivou.

Iako se privredne okolnosti u Grčkoj popravljaju, ova članica EU je i dalje duboko zaglavljena u dužničkoj krizi. Da li je zaista neophodano još jedno otpisivanje dugova?

Ubeđena sam da drugog načina nema, s obzirom da su dugovi jednostavno isuviše previsoki da bi se otplatili. Međutim, problem je u tome što se otpisivanje dugova ne reflektuje samo na poreske obveznike u Grčkoj, već i u drugim evropskim državama. Veći deo grčkog duga je, takoreći već socijalizovan, odnosno svi plaćaju njegovu visoku cenu. Međutim, evropski političari su ti koji snose odgovornost i oni moraju da se suoče sa posledicama. Politika koju su sprovodili nije bila poštena. S druge strane, Brisel je od Grčke tražio da se smanje plate i penzije, ali i broj zaposlenih u javnom sektoru, a da pri tome nikakav pritisak nije izvršen na višu klasu. Upravo je u tom sloju društva najviše odgovornih za ovu katastrofu. To bi trebalo da bude sledeći korak: dakle, ne obični ljudi, ne srednja klasa, već grčki milioneri i milijarderi, moraju biti ti koji će značajno doprineti plaćanju visoke cene ove krize.

Intervju: Irene Anastasopulu / Jakov Leon
Redakcija: Jakov Leon