Za ovu vest još nije kasno

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost, Peter Handke (78), došao je 7. maja 2021. u Višegrad da lično primi nagradu koja mu je dodeljena za književno delo „Drugi mač. Majska povest" (Das zweite Schwert. Eine Maigeschichte). Tu knjigu, u prevodu Žarka Radakovića, žiri Andrićevog instituta proglasio je za najbolju knjigu objavljenu u Srbiji ili Republici Srpskoj 2020. godine.

Piscu Milovanu Danojliću (83) žiri Andrićevog instituta je dodelio nagradu za životno delo. Knjiženik koji živi u Francuskoj iz zdravstvenih razloga nije mogao da dođe u Višegrad.

Austrijski pisac koji živi u Francuskoj rekao je da je u Višegradu bio pre dvadesetak godina. Tada je posetio „malu kuću u kojoj je Ivo Andrić živeo kao dete" rekao je Handke i naglasio da je to za njega „bio veliki trenutak".

Zahvaljući se na nagradi koju mu je uručio Emir Kusturica, svetski poznati režiser i prijatelj, Peter Handke je održao kraći, improvizovani govor, koji je počeo na srpskom:

„Govorim nemački. To je moj jezik. Oprostite."

I onda je nastavio na nemačkom:

„Ti užasni ratovi na Balkanu krajem veka, ma koliko to zvučalo apsurdno, imali su i nešto dobro: prvi put da sam pročitao Ivu Andrića od reči do reči; ranije sam u Jugoslaviji pre svega uvek bio na moru, a sada sam zbog toga došao u unutrašnjost, tamo gde nema mora, gde su samo reke… poput Drine. I tako sam stigao do Višegrada.

Ivo Andrić je možda poslednji pisac još iz 19. veka, gde je epska energija Balzaka, Flobera, a možda posebno Stendala - možda je Andrić najbliži Stendalu - imala poslednji veliki, nežni i istovremeno britki zamah. Mislim da je Ivo Andrić bio poput Stendala, uvek dete koje voli, a i uvek nesrećan. Naročito noću. Kad pročitate njegove noćne beleške, koje su prvi put dobro prevedene na nemački i objavljene u jednoj knjizi, pitate se: zašto je Andrić toliko mnogo patio, zašto je to zapisao? Velika je protivrečnost između njegovih dnevnih i njegovih noćnih radova.

Veoma sam zahvalan, ne samo za literaturu Ive Andrića nego i Miloša Crnjanskog i Meše Selimovića koji je veoma značajan za Bosnu, za Sarajevo.

I siguran sam - svakako neću moći dobro da izrazim ono što sada hoću da kažem - siguran sam da mi književnici, bili pravoslavni, muslimanski, hrvatski, srpski, siguran sam da mi pisci, koji smo za mir i za ritam, muziku, boje, za ono zajedničko… siguran sam da nije prekasno da se razumemo. Mi, koji smo na putu u čudesnoj ekspediciji koja uvek vodi u nepoznato i koja se naziva književnost.

To kažem misleći i na bošnjačke pisce, na pisce Albance na Kosovu... Siguran sam, kad bi se sreli pojedinačno, razumeo bi se s njima. Voleo bih da ih pozovem, što pre, jer više nisam mlad, da sednemo za sto. Ili možda ne za sto. Možda je bolje sedeti u travi ili na obali reke. I mogli bismo da budemo zajedno... da, da budemo zajedno.

Književnost možda ima mnogo veze sa gnevom, i sa besom, ponekad je to i dobro - ali nikada sa mržnjom. I to je ta velika razlika.

Na kraju bih izdaleka pozdravio drugog dobitnika nagrade, velikog srpskog pisca Milovana Danojlića. Piše mi divna pisma. Napisao je „Moj dragi Petroviću", jednu od najfundamentalnijih knjiga, reći ću sada, jugoslovenske književnosti. Dakle, njega koji je uvek bio pažljiv prema drugima, koji mi je bio uzor u pažljivosti prema drugima, želim da pozdravim u njegovom francuskom egzilu u Poatjeu, izdaleka, iz Višegrada."

„Da, to je sve", rekao je Peter Handke na kraju, na srpskom, očigledno odgovarajući na nečije pitanje.

Nagrada Ivo Andrić je poslednja među desetinama nagrada koje je Peter Handke dobio za svoje bogato stvaralaštvo. Među njima je svakako najprestižnija Nobelova nagrada za književnost koja mu je dodeljena 2019. Handke decenijama piše poeziju, romane, drame… i poznat je po preciznosti svog jezika. On i prevodi književnost sa više jezika, a u svetu filma je pisac scenarija i režiser. Brojne od njegovih stotinjak knjiga prevedene su na mnoge svetske jezike.

Peter Handke je od samog početka - polarizovao. Međutim, dok se u šezdestim uzbudljiva diskusija vodila pretežno u svetu književnika i poslenika u kulturi, ona je od sredine devedestih, nakon što je u Zidojče cajtungu izašao tekst pod naslovom „Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju", i kada su se, zbog ratova tokom raspadanja Jugoslavije, u diskusiju uključili svi (mediji) - dobila sasvim drugačiji karakter.

O sadržaju nagrađene knjige „Drugi mač. Majska povest": „Po povratku u okolinu Pariza nakon godina provedenih na putu junak je već posle tri dana primoran da ponovo napusti svoj dom. Povod? Osvetnički pohod radi ispravljanja nepravde načinjene njegovoj pokojnoj majci, koju je jedna novinarka oklevetala insinuirajući da je bila simpatizerka Trećeg rajha".

Krajem marta, u izdavačkoj kući Zurkamp izašla je nova knjiga Petera Handkea, „Mein Tag im anderen Land: Eine Dämonengeschichte". („Moj dan u drugoj zemlji: priča o demonima").

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.