Zar je problem biti musliman u Evropi?

Uoči predizbora u novembru prošle godine za kandidata desnice za predsedničke izbore u Francuskoj, bivši premijer i sadašnji gradonačelnik Bordoa Alen Žipe bio je ubedljiv favorit. Prema ispitivanju javnog mnjenja, on je bio visoko iznad ostalih konkurenata, ali su se onda na društvenim mrežama pojavile optužbe da je blizak islamskim radikalnim krugovima i da finansira izgradnju džamije-katedrale. Dat mu je nadimak Ali, a sve je propraćeno foto-montažama na kojima je on sa vehabijskom bradom i turbanom predstavljen kao šeik, muftija ili ratnik „Islamske države“ ili kako sa fesom na glavi reklamira čuveno vino bordo kao bezalkoholno piće. Uprkos svim prognozama, Žipe je ubedljivo izgubio izbore, a neočekivano ih je dobio Fransoa Fijon.

Politički analitičari i medijski komentatori su, istina, pominjali da je „kampanja Ali“ nanela Žipeu „ozbiljnu štetu“, ali ne i da je njegova navodna islamofilija osnovni, ako ne i jedini razlog poraza, sve dok se u uglednom dnevniku „Mond“ nije pojavio tekst pisca, sociologa i bivšeg ministra Azuza Begag: „Alen je izgubio zbog Alija“. Begag je minuciozno obrazložio da su podmetanja, karikature, muslimansko ime i širenje islamofobije odigrale presudnu ulogu u opredeljivanju birača. „Ta realnost je bolna, ali moramo se suočiti s istinom“, rekao je on. Tek posle toga, u medijima su počeli da se pojavljuju tekstovi s naslovima kao što je „Fijon bi trebalo da zahvali Aliju Žipeu“.

Ima li vatre gde ima dima?

O navodnim vezama Alena Žipea sa radikalnim islamskim krugovima, posebno o njegovoj „nameri“ da u Bordou izgradi najveću džamiju u Francuskoj, nisu direktno pisali zvanični mediji, ali jesu prenosili šta se o tome govori po društvenim mrežama na kojima su anonimni blogeri „otkrivali“ Žipeovu islamofiliju i obilno je ilustrovali foto-karikaturama. Tako predstavljen, Žipe je, preko Fejsbuka, Tvitera i elektronske pošte dospevao do birača desnice, koji, čak i kad su rezervisani, nisu ostajali ravnodušni – a sve pema onoj narodnoj: „Gde ima dima, ima i vatre“.

Priča oko „džamije-katedrale“ počela je još 2000. godine kad je Federacija muslimana regiona Žironda predložila da se u Bordou izgradi „kulturni i kultni centar“, koji će da zadovolji, ne samo verske potrebe, već i da u njemu budu biblioteka, galerija i restoran. Žipe je kao gradonačelnik podržao projekat i 2008. odobrio zemljište za izgradnju. Tu je stvar stala – a on je bio izložen napadima ekstremne desnice da džamiju gradi iz gradskog budžeta. Uzalud je objašnjavao da to zabranjuje zakon o odvajanju crkve i države. Nije pomagalo ni to što džamija nije ni počela da se gradi ni 17 godina od projekta. Hajka koja nije imala realnog osnova, imala je i te kako realne posledice: ona je glavni razlog njegovog poraza, od kojeg se verovatno nikada neće sasvim uspeti da se politički oporavi. A to da li će džamija u Bordou da se gradi ili ne – to niko ne zna, niti to više ikoga zanima.

„Kandidat desnice ili minareta“

Konzervativac Fillon neočekivano je pobedio i, pošto su mu porasla izborna krila, već je počeo i predsedničku kampanju. Ali ne lezi vraže: opet su se na društvenim mrežama pojavili kumovi, koji ga preimenovaše u Farida i predstaviše ga, kao i Žipea, s velikom vehabijskom bradom i ostalim atributima radikalnog islama i ISIL-a.

U njegovom slučaju, sve se svodilo na dve fotografije snimljene u predgrađima Pariza: jedna je iz 2014. na kojoj je među muslimanima Stensa i u prisustvu devojčice s maramom na glavi; druga ga prikazuje kako 2010, kao predsednik vlade, prisustvuje otvaranju džamije u predgrađu Aržantej. Kako su objavljene, tako su na Tviteru iskrsli otrovni aforistični komentari u stilu „Kandidat desnice ili minareta?“ ili „Uskoro na teraviji (molitvi) i u vašoj džamiji“.

Obrazovan u katoličkim koledžima i blizak kleru, Fijon najveću podršku ima u sredinama i regionima izrazitog „katoličkog kulturnog koda“. „Farid“ i vehabijska brada su, nema sumnje, i smišljeni zato da oslabe njegovu poziciju među onim katolicima koji ističu da su kao „zajednica“ ugroženi od drugih verskih grupa u Francuskoj, posebno od muslimanske. Dve fotografije koje su plasirane kao dokaz Fijonove „islamske slabosti“, taman su dobro došle da sruše poverenje katolika u njega. Zato je njegov izborni štab nedvosmisleno označio ekstremno desničarski Nacionalni front kao „autora“ te kampanje.

To je po svoj prilici tačno: čelni ljudi te populističke partije, uključujući i njenu kandidatkinju za predsednicu Marin Lepen, nisu se naročito ni trudili da to demantuju. Štaviše, ona je rekla da takav tretman političkih protivnika nije ništa drugo nego sloboda izražavanja. Međutim – ima ona na umu da je takva „sloboda izražavanja“ srušila Žipea. Ako „Farid“ doživi sudbinu „Alija“, onda Lepenova samo što nije zakucala na vrata Jelisejske palate. Na tom putu, korišćenje islama kao strašila je rentabilno – i ona ga koristi da pridobije birače.

Afera „Ali i Farid“ mogla bi da bude samo groteskna priča o podmetanjima i smicalicama u izbornim nadmetanjima, da ona ne nameće i druga, ozbiljna pitanja, o kojima u francuskim medijima niko ne govori, niti piše.

Muslimansko ime – loša reputacija

Niko neće otvoreno reći da muslimansko ime koje se prikači uz kandidate, ili njihova izmišljena ili stvarna bliskost sa Francuzima muslimanske kulture, može da donese lošu reputaciju – ali u stvarnosti je tako. Ne samo da se smatra uvredom kada se arabiziraju imena političkih ličnosti, već je to, kada se lansira preko društvenih mreža, veoma jako, efikasno i politički izuzetno opasno oružje. Ono se u slučaju Alena Žipea, pokazalo i kao fatalno.

U medijima se osuđuju i odbacuju te metode i naglašava da su to niske spletke i ogovaranja koje potiču od „fašosfere“, ali se nigde ne kaže da ono što su učinili ili rekli Žipe ili Fijon u vezi s muslimanskom zajednicom u Francuskoj, ne zaslužuje nikakvu kritiku, osudu, ni napad, a ponajmanje politički fijasko koji je doživeo prvi, a preti i drugom.

Žipe je razložno objašnjavao da između njega i muslimana iz njegovog grada nema nikakve posebne bliskosti, da on sa njihovim predstavnicima komunicira kao i sa svim drugim sugrađanima, kada je reč o ljudskim pravim i zahtevima za ravnopravnošću, da pomaže da se zadovolje njihove potrebe – i svetovne i verske – i da će se za to zalagati i kao predsednički kandidat. I izgubio je izbore.

Fijonove izjave se iskrivljuju, vade iz konteksta i tumače kao podrška fundamentalizmu i savezništvo s radikalnim islamom. Čak i sledeća njegova izjava, data u vreme kada je bio premijer, danas dobija negativno značenje: „Normalno je i legitimno da se vernici mole u dostojanstvenim okolnostima, u svetlim džamijama, umesto u mračnim podrumima. Minareti, kojih je malo u Francuskoj, trebalo bi da se na razuman i harmoničan način uklope u naše urbane i socijalne sredine.“ Bez obzira na to što se Fijon ranije legitimisao po pitanju islama i muslimana knjigom „Pobediti islamski totalitarizam“, i što koristi svaku priliku da istakne hrišćansku i katoličku ukorenjenost Francuske, teško da će u aferi „Farid“ ostati neoštećen.

Prišiti muslimansko ime nekome – znači blatiti ga, sramotiti, optužiti. Što je najgore, znači: „Taj je za muslimane!“ O tome se ne govori. Ukazuje se kako „fašosfera“ tehnički iskorišćava društvene mreže, ali se ne analizira suština: zar je biti musliman ili biti nazvan muslimanom u toj meri degradirajuće, da zbog toga mogu da se izgube izbori? Suštinsko pitanje koje se ne postavlja u ovim debatama glasi: u čemu i kakav je to problem biti musliman u Francuskoj? Isto pitanje važi i za Evropu.