Zašto Erdogan preti da će uložiti veto na proširenje NATO?

U kriznim vremenima od članica NATO se očekuje složnost i solidarnost. I ovoga puta je tako s tim što sve članice Alijanse sarađuju – samo jedna ne. Dok se Zapad složno suprotstavlja Putinu, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan protivi se pristupanju Finske i Švedske u NATO. Preti čak i vetom.

„Mi na to ne gledamo pozitivno“, izjavio je Erdogan prošlog petka, rekavši da je to zato što Finska i Švedska pružaju utočište teroristima. To je proračunata poruka koju je on poslao svojim pristalicama nakon molitve petkom pred jednom džamijom, ali i poruka Zapadu.

Nakon toga je svog ministra spoljnih poslova Mevluta Čavušoglua poslao u Berlin na neformalni sastanak šefova diplomatija NATO, a turski mediji nastavili su da podgrevaju atmosferu: „Finska i Švedska u panici“, „Veto predsednika Erdogana u svetskim medijima“, „Strah u NATO“… To su bili neki od naslova u novinama bliskim vladi.

One od tada potkrepljuju Erdoganove tvrdnje člancima u kojima objašnjavaju zašto se Ankara protivi prijemu Finske i Švedske u Alijansu. Tvrde da su te dve zemlje gnezda terorista, da neguju kontakte sa zabranjenom Radničkom partijom Kurdistana (PKK), s kurdskom milicijom YPG u Siriji i pristalicama propovednika Fetulaha Gulena koji živi u SAD. Erdogan pretpostavlja da Gulen stoji iza pokušaja državnog udara u Turskoj 2016.

Osim toga, turski mediji izveštavaju i da je Ankara poslednjih godina podnela Finskoj i Švedskoj zahteve za izručenje „33-je terorista PKK i Gulena“, ali da na to do sada nije odgovoreno pozitivno.

-pročitajte još: Erdoganova „aktivna neutralnost“

Erdoganov savetnik širi optimizam

Onda je u subotu stigla optimistična izjava Erdoganovog savetnika Ibrahima Kalina: Turska nije zalupila vrata članstvu skandinavskih zemalja u NATO, ali radi se o nacionalnoj bezbednosti Turske – i postoji potreba za delovanjem, rekao je Kalin. Nakon toga su i američki ministar spoljnih poslova Blinken i generalni sekretar NATO Stoltenberg davali optimistične izjave.

Taj optimizam, međutim, u nedelju je nestao nakon konferencijom za novinare turskog ministra spoljnih poslova Čavušoglua koji je objasnio o čemu se radi: „Te dve zemlje (Finska i Švedska), kao i druge članice NATO koje neguju kontakte sa PKK i YPG, koje im pomažu i koje uvode zabranu izvoza oružja u Tursku, trebalo bi s time da prestanu.“ Čavušoglu je u više navrata naglasio da Finska i Švedska ne izvoze oružje u Tursku. Inače, njegova zemlja nije protiv proširenja, rekao je turski šef diplomatije.

-pročitajte još: Bajraktar: turski borbeni dron u ratu u Ukrajini

Šta stvarno želi Erdoganova vlada?

Radi se dakle o tome da se članice NATO, kao i Finska i Švedska, prisile na ustupke. Erdogan tako želi da postigne uspeh na unutrašnjem planu. Jer, Turska je veoma teškoj ekonomskoj krizi. Inflacija na godišnjem nivou u aprilu iznosila 69,97 odsto, deficit se popeo na 24,5 milijardi dolara, stanovništvo se suočava sa poskupljenjima i Erdoganova popularnost opada. Zato bi on da nacionalističkim tonovima okupi svoje pristalice. Napadi na Zapad, Finsku i Švedsku dobro prolaze kod islamističko-nacionalističke klijentele.

A baš ta klijentela mu je potrebna. Iduće godine Turska ne samo da slavi 100. godišnjicu osnivanja turske Republike, već se i održavaju i predsednički i parlamentarni izbori. Erdogan želi pobedu i na jednim i na drugim izborima – a trenutno gubi na popularnosti zbog ekstremne inflacije. Potrebni su mu uspesi da bi pridobio birače.

Zato smatra da mu je ovo sa Finskom i švedskom dobra prilika. S ratom u Ukrajini, Turska je dobila na značaju kao zemlja koja kontroliše ulaz u Crno more. Posete Gutereša, Ursule fon der Lajen ili kancelara Šolca, telefonski razgovori s Briselom i Vašingtonom – to je u međuvremenu svakodnevica.

Ali, Erdogan želi da podigne cenu. Želi da ograničenja za izvoz oružja u Tursku budu olabavljena. Nakon što je turska vojska 2019. umarširala na sever Sirije, Finska, Švedska, Nemačka i druge evropske zemlje najavile su da neće u Tursku izvoziti oružje koje bi moglo da bude upotrebljeno u Siriji. Zabrinutost u Evropi izazvalo je i mešanje Turske u sukobe u Libiji i Nagorno Karabahu, a nakon probnih bušenja u potrazi za gasom u Sredozemnom moru, ograničenja vezana za oružje su proširena i na pomorsku opremu.

-pročitajte još: Velika turska ofanziva protiv Kurda na severu Iraka

Ankara je udarac dobila i od Vašingtona. Nakon što je Turska kupila ruski protivvazdušni sistem S-400, Sjedinjene Države su je isključile iz programa borbenog aviona F-35. Sad se Ankara nada ustupcima i od SAD, i signalizira da će biti zadovoljna i isporukom aviona F-16.

Erdogan ima političku polugu koju sa uživanjem upotrebljava. On već danima podseća tursku javnost na ponovni prijem Grčke u NATO 1980. i kaže da Ankara neće još jednom da napravi istu grešku. Turska je tada bezuslovno pristala na prijem Grčke, ali to se neće ponovo dogoditi, obećava Erdogan.

Naime, nakon što su turske trupe umarširale 1974. na Kipar, Grčka je napustila NATO. Tek nakon šest godina podnela je zahtev za ponovni prijem u Alijansu i za to joj je bio potreban pristanak Turske. Ankara je popustila pod pritiskom i to je – kako glasi većinsko mišljenje u Turskoj – bila jedna od najvećih grešaka u novijoj istoriji.

Šta su turski uslovi?

Do sada nije zvanično saopšteno šta su turski uslovi za prijem Švedske i Finske u NATO. Prema izjavama članova turske vlade, to bi mogle da budu i samo izjave Finske i Švedske o borbi protiv PKK, YPG i pristalica Gulena, ali eventualno i ustupci p pitanju izvoza oružja u Tursku.

Ekspertkinja za Tursku iz nemačke Fondacije nauka i politika (SWP), dr Darija Isačenko, smatra da držanje Turske ne iznenađuje. Ona već godinama prati tu zemlju i uočava da Ankara načelno podržava proširenje Alijanse i da se snažno angažovala ne samo sada oko prijema Ukrajine i Gruzije, već i ranije, prilikom primanja Bugarske i Rumunije.

Ali, Turska ima i dugačak spisak zahteva koje postavlja kad god joj se pruži prilika, kaže Isačenko: Ankara je već jednom potezala kartu terorizma – 2020. blokirala je plan NATO za odbranu Poljske i baltičkih zemalja, i tada zbog navodne podrške PKK i YPG. „Sada Ankara ponovo vidi šansu da odradi ponešto sa svog spiska“, kaže Isačenko. U to spada i kupovina i modernizacija američkih aviona F-16, kao i ukidanje ograničenja za izvoz oružja.

Turska i Nemačkoj već godinama postavlja zahteve, jer Berlin toj zemlji ne isporučuje oružje. Govori se čak o „prikrivenom embargu na oružje“. Pokušaji objašnjenja koje su davali ministarka Kramp-Karenbauer, ministar Maas ili kancelar Šolc, da Nemačka vodi restriktivnu politiku izvoza oružja, nisu ubedili Ankaru. Ta tema ponovo se našla na dnevnom redu i prilikom posete Šolca Ankari sredinom marta.

Trenutno nije jasno koliko daleko će Turska ići sa svojim pretnjama partnerima i na kakve ustupke su spremne članice NATO, odnosno Finska i Švedska. Spremnost turske strane na pregovore i optimizam članica Alijanse ukazuju da su pregovori iza zatvorenih vrata već počeli. A pitanje je da li će se oni voditi „kao na velikoj pijaci“, kako je to pominjao luksemburški ministar spoljnih poslova Žan Aselborn.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.