Zašto Evropa aplaudira Vučiću?

Mađarska, Rumunija, Srbija – šta je zajedničko trima zemljama osim granice i Dunava? Protesti, piše Ulrih Ladurner u aktuelnom broju uglednog nedeljnika Cajt. „Budimpešta, Bukurešt, Beograd. Listu bismo mogli i da produžimo jer su i u slovačkom glavnom gradu Bratislavi prošle sedmice hiljade ljudi izašle na ulice da bi protestovali zbog navodno korumpirane vlade. Kao da protesti u jugoistočnoj Evropi poput virusa prelaze granice. Pri tome je Evropa postala predmet sporenja. Ali ovde se bes ulice ne usmerava prema EU već obratno: Gnevni polažu nade u Uniju i mašu njenim zastavama.“

„Kolike god da su razlike između Mađarske, koja je 2004. pristupila EU, Rumunije, koja se pridružila 2007, i Srbije, koja je kandidat – kontekst je zajednički. U svim ovim zemljama preti povratak autoritarizma, četvrt veka nakon komunističke vladavine. I u svim tim zemljama raste broj onih koji se protiv toga bore. (…) U ove tri zemlje su protesti usmereni protiv vlada ili predsednika koji su izabrani demokratski. Ali deo jugoistočnih društava sve češće alergično reaguje na razne forme zloupotrebe vlasti. Za tu budnost je delom zaslužna i Evropske unije i njena takozvana meka moć (soft power) u koju se često kune“, piše Ladurner.

U tekstu se navodi da zastave EU koje se vijore Budimpeštom i Bukureštom znače da su ljudi privrženi vrednostima na kojima počiva EU. „Pravna država, sloboda mišljenja i podela vlasti su standardi koji se u još uvek mladim demokratijama srednje i istočne Evrope daleko manje podrazumevaju nego u drugim zemljama EU.“

Ali Cajt piše da, iako to sa evropskim vrednostima odlično zvuči, u pomenutim zemljama protivrečnosti evropske meke moći postaju vidljive: „U Rumuniji institucije pravne države gone korumpiranu političku kastu, ali se ona održava na moći. U Mađarskoj je Orbanu uspela jeziva majstorija da svojoj zemlji nametne autoritarnu vlast usred EU. A u Srbiji Aleksandar Vučić doduše gura svoju zemlju u pravcu članstva u EU, ali pri tome sve više liči na poslovičnog balkanskog kneza opsednutog moći. Kako je to moguće?“

Ladurner podseća da su u Španiji i Portugaliji takođe na vlasti bili diktatori, ali da su se tamo demokratije etablirale. U jugoistočnoj Evropi, međutim, „istorija i geografija otežavaju taj proces transformacije“. „Recimo populizam Viktora Orbana uvek se iznova poziva na povređenu mađarsku naciju, koja je nakon Prvog svetskog rata izgubila dve trećine svoje teritorije. Srbija je pravoslavna nacija sa odgovarajućim vezama sa Rusijom. Evropska unija mnogim Srbima deluje samo kao opcija, ne kao neophodnost.“

Autor ne daje konačan odgovor šta EU može da uradi, ali navodi šta Brisel svakako radi pogrešno na primeru Beograda. Demonstrant sa kojim je novinar pričao rekao je ono što mnogi u Srbiji misle ovih dana – da, jesam za EU, ali mi pada teško što mnogi evropski političari podržavaju Vučića. Ladurner piše: „Nemačka kancelarka ga je pozvala (Vučića, prim. red. DW) na večeru tokom kampanje za predsedničke izbore. Nakon izborne pobede stigle su čestitke iz Brisela. Ni reč o glajhšaltovanju medija. Mora li tako? To da se u Srbiji može razviti autokratija nije izmišljotina demonstranata već realna opasnost. (…) Nepotrebni aplauz iz Evrope za Vučića šalje poruku: u prvom redu hoćemo stabilne odnose – mir na Balkanu.“

„Možda se ovakva poruka iz Brisela namerno šalje. EU se, u ophođenju sa autokratama unutar i izvan Unije, sve više ponaša kao velika sila: veoma pragmatično. Ali moraće da pripazi da ne razočara demonstrante na ulicama Beograda, Budimpešte i Bukurešta“, zaključuje se u tekstu.

Rama u problemu

Političku krizu u Albaniji nije okončala ni poseta evropskog parlamentarca Dejvida Mekalistera u utorak. O tome piše Frankfurter algemajne cajtung. Već dva meseca konzervativna Demokratska partija bojkotuje parlament tvrdeći da vladajuće socijaliste Edija Rame nameravaju da pokradu predstojeće parlamentarne izbore. „Prethodne sedmice su demokrate svesno propustile rok za upis u registar centralne izborne komisije. To znači da ne mogu da učestvuju na izborima zakazanim za 15. jun.“

Koalicija socijalista i još 32 male partije je na prošlim izborima 2013. osvojila 58 odsto glasova. „Ukoliko se pod postojećim okolnostima zaista bude glasalo 15. juna, Rama bi gotovo sigurno pobedio sa 90 odsto glasova. Problem je što EU, kojoj Albanija hoće što pre da pristupi, ne voli baš izbore bez učešća opozicije. Ali rokovi su istekli i ne postoji zakonska mogućnost da se produže. Izbori bi morali da budu sasvim otkazani, što bi bio težak poraz za vladu.“

Ramina vladavina se ovako sumira: „Podržan solidnom većinom u parlamentu, Rama je obećao da će uspostaviti transparentnost, sprovesti radikalne reforme posebno u pravosuđu i povesti odlučnu borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala. Na kraju njegovog mandata od toga su ostale samo prazne reči. Albanija je danas prvak Evrope u proizvodnji kanabisa. (…) S porastom produkcije hašiša raste uticaj narko-barona koji imaju dovoljno novca da podmite političare, sudije i policajce. Članica NATO Albanija sve više postaje bezbednosni rizik.“

„Sa zabrinutošću se gleda i na spoljnopolitičko soliranje Edija Rame. Kada je nedavno najavio ujedinjenje Albanije i Kosova za slučaj da EU ne primi brzo obe zemlje, protestovali su iz Beograda, ali je protestovao i američki ambasador u Tirani, koji je oduvek važio za pouzdanog prijatelja Ramine vlade“, dodaje frankfurtski list.

priredio: Nemanja Rujević