Zašto ljudi rizikuju živote da bi spasili svoj dom?

U decembru 2019. Džek Igan gledao je kako mu gori kuća. Bilo je to u Australiji,  naselju Rouzdejl na samoj obali. I pored naredbi vlasti za evakuaciju, on i njegova partnerka Ket odlučili su da ostanu i brane svoj dom od požara.

Igan je imao malo iskustva sa šumskim požarima i mislio je da može nešto da spasi.

"Ako ostanete, sami ste odgovorni - i ne očekujte da će iko doći da vam pomogne", kaže Igan za DW.

Odluka da ostanu i brane dom vatrogasnom pumpom i crevom za gašenje požara. bila je deo plana. Ali kad je kuću zahvatio plamen, a vrućina postala prevelika, bili su prisiljeni da obustave borbu sa vatrenom stihijom i sklone se u kuću svog komšije.

"Ne volim izraz borba protiv vatre, jer zvuči kao da protiv nje možete da se borite - jer to ustvari ne možete. Možete da se borite za svoje preživljavanje i možda usmerite put vatre, samo ako imate buldožere."

Tokom prirodnih katastrofa, poput poplava, uragana, cunamija i požara, neki ljudi će ostati da brane svoje domove i pored upozorenja za evakuaciju.

To je izbor na koji će biti prisiljeno sve više ljudi, jer se Zemlja zagrejava.

"Naš dom je zaista teško odvojiti od onoga što smo mi", kaže Frenk Mekendrju, socijalni psiholog i profesor psihologije na koledžu „Noks“ u SAD.

"To je jedino mesto na svetu nad kojim navodno imamo kontrolu, i niko drugi ne može ni da uđe bez našeg odobrenja", kaže on.

Za mnoge ljude dom je više od krova nad glavom. To je njihov siguran prostor, mesto koje su sami uredili, ispunjeno predmetima koji ih povezuju sa njihovom prošlošću i gde su nastala sećanja.

"To je skladište svih stvari koje vas čine onim što jeste", kaže Mekendrju za DW.

 Zašto ljudi ostaju?

Mnogo je razloga zbog kojih se neko ne bi evakuisao i pored ozbiljnog rizika za svoj život. U zavisnosti od vrste opasnosti, savet bi čak mogao da bude da se ostane kod kuće.

Kompletna egzistencija nekih ljudi vezana je za njihove domove. Osiguranje za štetu uzrokovanu ekstremnim vremenskim prilikama nekima može da bude preskupo, dok drugima koji žive u rizičnim područjima može biti teško, a ponekad čak i nemoguće da pronađu kompaniju koja će osigurati njihovu imovinu.

Jedna od lekcija naučenih iz uragana Katrina - uragana kategorije pet koji je 2005. pogodio SAD i usmrtio više od 1800 ljudi - bila je da neki ljudi nisu bili spremni da ostave svoje kućne ljubimce.

U nekim slučajevima, poput julskih poplava u severnoj Evropi, upozorenja koja stignu prekasno, uopšte ne omogućavaju ljudima da donesu odluku. U tim situacijama, možda bi čak bilo bezbednije da ljudi ostanu u svom domu, kaže Sara Mekefri, naučnica iz istraživačkog centra „Rocky Mountain“ pri Šumarskom uredu američkog Ministarstva poljoprivrede.

Neki ljudi ostaju jer imaju posao koji žele da sačuvaju ili veruju da mogu da zaštite svoj dom. Slično je uočeno u istraživanju koje se bavilo ljudima koji žive u Bangladešu, u tri obalna područja sklona ciklonima.

Kada je 2007. godine udario ciklon Sidr, neki ljudi su sebi mogli da priušte da napuste kuću i stvari, jer ciklon nije uticao na njihovu egzistenciju, kaže Sonja Ajeb-Karlson, sa univerziteta UN za životnu sredinu i ljudsku sigurnost. Ali drugi su smatrali da će taj gubitak imovine ugroziti njihov opstanak, jer neće moći da osiguraju hranu za svoje porodice, dodaje ona.

 "Ribar koji je uložio životnu ušteđevinu u ribarske mreže ili čamac možda neće biti u stanju da ih ostavi", kaže Ajeb-Karlson za DW.

Suočavanje sa neizvesnošću

Tokom godinu i po dana pandemije, mnogi ljudi se suočavaju sa nekom vrstom neizvesnosti: rizikom da se zaraze korona-virusom, čekanjem dok se voljeni bore sa bolešću u bolnici ili se pitaju kada će im biti dozvoljeno da se vrate u svoju domovinu.

U pokušaju da smanje neizvesnost, većina ljudi najpre traži više informacija, kaže sociološkinja Mekefri. Iako može da deluje tako kao da ljudi ne slušaju upozorenja vlasti, Mekefri kaže da oni obraćaju pažnju na službena upozorenja. Ali neki ipak donose odluke na svoju ruku.

Odluke ljudi u ekstremnim vremenskim prilikama vođene su njihovom percepcijom rizika - subjektivno procenjujući koliko je verovatno da će se nešto desiti i koliko će loše biti.

Mekefri je glavna autorka studije iz 2017. objavljene u časopisu „Risk Analysis“. Proučavala je šta utiče na čovekovu odluku da se odazove službenim pozivima na evakuacije zbog šumskih požara. Studija je pokazala da se većina ljudi oslanjala na službene signale, poput naredbi za evakuaciju, dok se veliki broj ljudi pri donošenju odluke oslanjao na kombinaciju službenih i fizičkih signala, poput toga da su videli plamen.

"Oni nekako prave kompromis između cene evakuacije i cene ostanka", kaže Mekefri za DW.

Šta čini život?

Vatra koja se 2020.  širila velikom brzinom, prošla je kroz Kolorado, gde živi Sara Mekefri. Jedan par u svojim osamdesetima sagradio je kuću na imanju iz snova i odlučio je da u njoj ostane. Oboje su stradali u plamenu.

"Bilo je zanimljivo gledati njihovu decu koja su govorila -Tako smo tužni što smo izgubili svoje roditelje, ali oni su umrli na mestu koje su voleli, zajedno, i to im je bilo najvažnije", govori Mekefri.

Igan je tri meseca nakon požara promenio zanimanje. Odlučio je da napusti posao negovatelja u staračkom domu i postane aktivista za zaštitu klime:

"Pomislio sam da se budućnost srušila u sadašnjost, da su ekstremne vremenske situacije već tu. To me je podstaklo da odem u prevremenu penziju i sada sam aktivista za zaštitu klime sa punim radnim vremenom".

Egan ističe da je za ljude koji žive na području kojem preti opasnost od ekstremnih vremenskih prilika najvažnije da imaju plan.

"Kada je opasnost tu, kada vas tako nešto zadesi, više ne možete da razmišljate normalno", kaže Džek Igan.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu