Zbogom oružje

Revolucionarne oružane snage Kolumbije (FARK) trebalo je u stvari da polože oružje još u aprilu, pa onda u maju, ali to će se, čini se, ipak dogoditi tek ovog meseca. Pri tome je kašnjenje samo manji problem, ali i ono ipak ugrožava mirovni proces. Razoružavanje gerilaca samo je početak čitavog niza izuzetno složenih procesa koji bi trebalo da teku paralelno, a verovatno je da su najosetljiviji integracija pobunjenika u kolumbijsko društvo i njihov pravni tretman.

Neminovno je da će hiljade osumnjičenih mučitelja, silovatelja, otmičara i ubica morati da izađe pred sud. Ipak, dve trećine od oko 7.000 poslednjih aktivnih boraca trebalo bi da od toga budu izuzeti jer se pretpostavlja da nisu počinili ratne zločine. Njima bi trebalo pridružiti i šest do deset hiljada pripadnika različitih paravojski, labavo povezanih sa gerilcima FARK, koje bi takođe trebalo da obuhvati amnestija predviđena sporazumom o primirju.

Sve u svemu, pred specijalnim sudom trebalo bi da se nađe oko 2.500 bivših gerilaca za koje se sumnja da su direktno odgovorni za zločine protiv čovečnosti. U slučaju oslobađajuće presude i oni bi trebalo da budu amnestirani – pod uslovom da se odluče za program reintegracije. Takođe, oni koji u potpunosti priznaju krivicu, imaju šansu da dobiju blagu kaznu, naravno u zavisnosti od težine zločina. Ta kazna bi recimo mogla da bude rad na uklanjanju zaostalih mina. U zatvoru bi trebalo da završe samo oni za koje se dokaže da su počinili teške zločine.

Vreme ističe

Sve to je deo mirovnog sporazuma i sada je potrebno da on bude brzo i efikasno sproveden, kaže Ginter Majhold, stručnjak za Latinsku Ameriku iz berlinske fondacije Nauka i politika. „Ključno pitanje glasi: da li će vlada Kolumbije biti u stanju da sve te pojedinačne procese manje-više sinhronizuje?“

Za sada, međutim, nije jasno kada specijalni sud počinje sa radom, a još manje se zna do kada bi postupci trebalo da budu okončani. Vlada navodi okvirni rok od deset godina, ali Majhold smatra da je to utopija i predviđa da je potreban minimum dvostruko duži vremenski period. Istovremeno bi trebalo amnestirane borce ponovo uključiti u društvo. Vreme tu takođe igra važnu ulogu, ukazuje Majhold. „Ako se želi da taj proces bude uspešan, onda reintegracija mora da bude obavljena što je brže moguće, a tim ljudima mora se ponuditi mogućnost da ekonomski opstanu.“

To, međutim, nije nimalo lak zadatak – mnogi gerilci su nepismeni, imaju malo ili nikakvo obrazovanje. Oni bi morali veoma brzo da budu stručno osposobljeni, recimo za poslove u socijalnim službama ili kao pomoćnici tehničara i inženjera. U suprotnom, upozorava Majhold, njihova frustracija može veoma brzo da poraste.

Dodatne frustracije

Kolumbijci veoma dobro znaju koliko su veliki izazovi pred njihovom zemljom – a sve na osnovu iskustava sa mirovnim sporazumom iz 2005. godine, koji je pratila demobilizacija oko 30.000 pripadnika desničarskih paravojnih formacija. U narednim godinama umrlo je njih 2.200, mnogi pod sumnjivim okolnostima.

Oko 4.400 tada demobilisanih optuženo je da su počinili zločine protiv čovečnosti. Skoro svi oni priznali su svoja dela kako bi bili uključeni program reintegracije. Ali više od 200 njih „umrlo“ je tokom trajanja tog programa, a 78 je izvršilo neko krivično delo i zbog toga je isključeno iz programa.

Skoro polovina, odnosno više od 2.000 bivših boraca, nakon toga je pobeglo i verovatno se priključilo nekim novim borbenim jedinicama. Sve u svemu, u programu reintegracije danas ih je manje od 2.000. Pri tom ni iskustva sa suđenjima ne ulivaju velike nade: do sada je okončano manje od 50 postupaka.

Podrška društva?

Sva ta obeshrabrujuća iskustva predstavljaju razlog zbog kojeg su mnogi Kolumbijci skeptični prema mirovnom sporazumu sa FARK. Na referendumu održanom početkom oktobra 2016. za mirovni sporazum glasalo je manje od 18 odsto stanovnika te zemlje. Bilo je tada tek nešto više glasova protiv, ali indikativno je to što svoj glas uopšte nije dalo čak dve trećine Kolumbijaca.

U tom smislu malo je verovatno da je istina ono što tvrde mnogi zagovornici sporazuma: da protivnici primirja – a to su navodno desničarski orijentisani jastrebovi – profitiraju od sukoba. Majhold ukazuje da se na amnestirane borce, naročito u gradovima, gleda pre svega kao na pretnju po bezbednost.

Istovremeno, ukazuje Majhold, i eks-geriljerosi mogli bi da budu u opasnosti – slično kao što je to bio slučaj s desničarskim paravojnim formacijama nakon 2005. „Ako narednih meseci bude ubistava bivših boraca FARK iz osvete, to može da utiče na lojalnost te organizacije mirovnom procesu.“

Novi predsednik – nova situacija

To koliko je ova rana faza u sprovođenju mirovnog sporazuma važna za njegov uspeh, pokazuje i to što su pripadnici FARK i kolumbijska vlada zatražili od Ujedinjenih nacija da što je pre moguće započne drugu fazu svoje misije koja podrazumeva reintegraciju.

Međutim, kolumbijski Ustavni sud 17. maja doveo je u pitanje ključne tačke sporazuma. Stručnjak za Kolumbiju Adam Ajzakson iz nevladine organizacije Vašingtonska kancelarija za Latinsku Ameriku (WOLA) napisao je na svojoj internet-stranici: „Postoji opasnost da će kolumbijski Kongres rezultat četvorogodišnjih pregovora da tretira samo kao predlog.“

To bi posebno moglo da dođe do izražaja kada 2018. bude okončan drugi i poslednji mandat predsednika Kolumbije Huana Manuela Santosa. Odnos njegovog naslednika prema mirovnom procesu zavisiće od toga koliko će taj proces do tada da uznapreduje. „Skeptičan sam da će sve teći kako treba“, sumira Majhold. „Ne vidim da kolumbijsko društvo ima želju da sve to isprati.“