Znamo šta, ne znamo zašto

DW: Svoju novu knjigu „The Internet of Us“ počinjete vizijom bliske budućnosti kojom dominiraju „neuromediji“ – brz pristup informacijama koje se pohranjuju direktno u naš mozak. Ne zvuči loše?

Majkl P. Linč: Pa na mnogo načina bi to bilo zgodno. Olakšalo bi nam život, na isti način na koji ga olakšavaju pametni telefoni. Neuromediji bi nam omogućili da još bolje koordiniramo aktivnosti, mogli bismo da šaljemo digitalne misli jedni drugima. Tako bismo došli do novih načina da obavljamo stvari, ne samo svakodnevne, već bi nastali novi vidovi umetnosti, nove mogućnosti u medicini… S druge strane lakše bi bile i koordinirane aktivnosti poput rata ukoliko bismo mogli da prenesemo i pristupimo informacijama još brže nego što to može jedan tvit. Tako da od upotrebe zavisi da li bi izum bio dobar.

Pišete da je velika razlika između prenošenja činjenica i pamćenja tih činjenica, a kamoli njihovog skladištenja kao pravog znanja. Zašto je to važno?

Sjajna stvar kod naših digitalnih uređaja je što nam daju pristup svim informacijama, ispravnim i pogrešnim. Ako se ovde zadržimo na tačnim informacijama, to znači da imamo pristup paketima ili listama činjenica koje mogu biti parcijalno od velike koristi. Ali ove liste činjenica nam ne odgovaraju na pitanja kako i zašto. Razumeti nešto znači videti kako se činjenice uklapaju, spojiti tačkice. Pomislite na vrstu dubljeg znanja kakvo ima jedan istoričar – ne radi se o tome što on zna da su se neke stvari dogodile na taj i taj datum, nego što razume zašto i kako su se dogodile.

A dublje znanje nam omogućava da bolje razumemo sebe, što onda utiče i na komunikaciju s drugima. Trebalo bi da znamo više o nekome od njegovog imena ili godišta…

Tačno. Kada razumemo sebe i kada se na ovaj dublji način razumemo međusobno, onda shvatamo kako i zašto radimo neke stvari. Svi to želimo. Svi hoćemo da znamo zašto radimo nešto. To je zadatak samospoznaje. Mnogo informacija na internetu ljudi postavljaju sami o sebi – ja i većina drugih ljudi jesmo kuratori sopstvenog imidža na internetu. Ali ta slika koju neko širi o sebi nam ne govori sve o toj osobi.

Drugo pitanje kojim se bavite jeste filtriranje informacija koje sprovode giganti internet-branše pre nego što dobijemo tražene informacije na uvid. Ali zar to nije fenomen stariji od interneta? I biblioteke sa svojim ograničenim budžetom moraju da odluče koje će knjige kupiti.

Tačno, filtriranje je sveprisutno. Čak i organizmi – životinje – moraju da filtriraju mnogo buke kako bi čule predatore ili plen. Kognitivni mehanizam funkcioniše tako što filtrira. Pa ipak, razlika je u tome što se danas filtriranje dešava u skladu s procesima koji su za nas neprozirni. Ili ostaju neprozirni osim ako baš ne obratimo pažnju. Kada pretražujemo uz pomoć Gugla, linkovi koji se prvi pojave su produkt generičkog algoritma i matematičkih tehnika kojima mi nemamo pristup. Ali znamo ovo: oni su produkt naših preferencija. Dakle ono što vidimo kao rezultat pretrage jeste ishod filtriranja koje su obavili milioni i milioni korisnika, uključujući i nas same.

Kada se krećete svetom interneta to lični na hodanje kroz koridor biblioteke u kojoj se knjige neprestano menjaju kako bi oslikale ono što nas zanima ili što zanima milione drugih ljudi. Kao rezultat, biblioteka stalno menja svoju ponudu. Moguće je ne obratiti pažnju na to kako internet radi – to možda ignorišemo, ili nas ne zanima ili ne primećujemo. Pa opet baš to ima strahovit uticaj na to koju ćeš knjigu moći da uzmeš sa police.

Na početku knjige kažete da niste protivnik tehnološkog napretka.

Apsolutno nisam.

Mnogi autori koji pišu o internetu i tehnologiji osećaju potrebu da naglase to. To je kao standardni disklejmer. Da li je bitka protiv tehnologije izgubljena?

Informaciona tehnologija je trebalo da nam donese znanje. Zato se knjiga fokusira na znanje. Ali osloniti se na to da se znanje može pribaviti isključivo digitalnim putem – čak zaljubiti se u tehniku – može da nas zaslepi tako da ne vidimo negativne posledice ili vrednost drugih načina da steknemo znanje, da dođemo tamo gde hoćemo da stignemo. Dakle ne radi se o tehnologiji samoj. S druge strane, moram da priznam sledeće: ako nema načina da odvojimo tehnologiju samu od naše upotrebe tehnologije, onda postaje mnogo komplikovanije pitanje da li sam za ili protiv digitalne tehnike.

*Majkl P. Linč je profesor filozofije na Univerzitetu Konektikat, gde vodi Institut za humanističke nauke. U izdanju kuće „W.W. Norton“ objavljena je njegova knjiga „The Internet of Us: Knowing More and Understanding Less in the Age of Big Data“.