Zvali su ga „Šolcomat“, a sada će verovatno postati kancelar

Osmeh se retko kada vidi na licu Olafa Šolca (63), a u euforiju ne pada baš nikad. Pa ni dok oko njega partijski funkcioneri Socijaldemokrata slave veliku izbornu pobedu. Na proleće su ankete stranci davale mizernih petnaestak odsto glasova, pretio je još jedan najgori rezultat u istoriji. A onda je Šolc, vicekancelar Nemačke, kao kandidat za kancelara povukao do iznenađujuće dobrih 25,7 odsto na izborima u nedelju.

Vrata Kancleramta sada su mu odškrinuta, mada ne sasvim otvorena. Ključeve drže dve manje stranke, Zeleni i Liberali, koje će prvo pregovarati međusobno, a onda se okrenuti jednom od dva veća partnera. Sva je prilika da će to biti Šolcove Socijaldemokrate, jer Demohrišćanima slede unutrašnja previranja posle istorijskog poraza.

Jasno je, rekao je Šolc posle izbora, „da su mnoge građanke i građani zaokružili SPD jer hoće promene u vlasti i jer hoće da se idući kancelar ove zemlje zove Olaf Šolc“. Tu je kandidat o sebi govorio u trećem licu, što mu takođe nije svojstveno, a onda su se prolomili aplauzi pristalica.

On je bio recept za uspeh. Na svim plakatima, u svim televizijskim debatama, poručivao je manje-više da je on legitimni naslednik Angele Merkel. Čak je često spajao prste kako ona čini, računajući da Nemci iznad svega vole kontinuitet.

Čovek centra među levičarima

Olaf Šolc je kandidat Socijaldemokrata za kancelara od avgusta prošle godine. Kada je to pre 13 meseci objavljeno, mnogi su se iznenadili – pre svega zato što je rizično kada je kandidat više od godinu dana u centru pažnje javnosti. Sve se posmatra i vrednuje, svaka rečenica ima veliko značenje, a svaka greška bi mogla da bude i odsudna.

Ali kandidatura je pre svega bila veliko iznenađenje zato što se Olaf Šolc samo nekoliko meseci ranije kandidovao za predsednika SPD – i neslavno propao.

Na stranačkim izborima krajem 2019, donekle konzervativnijeg Šolca pobedio je levo orijentisani dvojac Saskija Esken i Norbert Valter-Borjans. Socijaldemokrate su se dakle na izborima za Bundestag odlučili za onog kandidata kojeg nisu želeli za svog stranačkog šefa.

„Pronašli smo put za veoma blisku i veoma harmoničnu i emocionalnu saradnju“, prokomentarisao je Šolc svoj odnos sa stranačkim rukovodstvom. Ta njegova izjava dobro opisuje na koji način se suočava s krizama: ustati, nastaviti dalje i nikada ne sumnjati u sebe.

Taj 63-godišnjak obdaren je nepokolebljivim samopouzdanjem. Tokom svoje duge političke karijere i on je doživeo potrese, ali ništa ga nije na duže vreme izbacilo iz takta.

Ni poreski skandal oko spornog trgovanja deonicama (Cum-Ex), ni prevara širokih razmera firme Wirecard. Šolc tada, pred anketnim odborom Bundestaga, nije doduše imao baš sjajan nastup, ali ipak nije pretrpeo političke posledice, verovatno i jer pandemija zasenjuje sve ostalo. Šolc je to znao da iskoristi.

Nemačka može finansijski da prevlada pandemiju, bez obzira na to koliko će da poraste zaduženje države – to je njegov moto kao ministra finansija. „Koristićemo svako sredstvo koje nam stoji na raspolaganju, obezbediti da ova teška vremena prebrodimo sa svim našim ekonomskim mogućnostima i pobrinuti se za izlazak iz te situacije.“

To su građani Nemačke dobro prihvatili. U krizi se pragmatizam više traži od harizme. A harizma je nešto što Šolc nema. Da se otvori, da pokaže emocije – to mu je strano. Kontroliše se čak i u trenucima najveće radosti, poput britanskog batlera.

Imidž dosadnog birokrate

Dugo su ga zvali „Šolcomat“. Taj pojam je 2003. kreirao nedeljnik Cajt, jer je Šolc, u to vreme generalni sekretar SPD, na nastupima uvek delovao poput automata, odnosno mašine. Kad bi mu se postavilo neko pitanje, skoro uvek je odgovarao tehnokratskim floskulama. „Ja sam bio neko ko prodaje vesti, morao sam da pokažem određenu dozu neumoljivosti“, pravdao se kasnije Šolc.

U to vreme velika i sporna tema bila je reforma tržišta rada, poznata pod imenom „Agenda 2010“. Ona je mnogim građanima donela finansijske teškoće i otpor je bio veliki, čak i u samom SPD. „Nije se tu radilo o mojim osećanjima“, rekao je kasnije Šolc, nego o „apsolutnoj lojalnosti“ tadašnjem kancelaru i predsedniku SPD Gerhardu Šrederu i partiji. Šolc se, kaže, osećao „stvarno kao vojnik“.

Posle toga SPD je izgubila na izborima i vlast je preuzela Angela Merkel na dugih šesnaesa godina, koje se okončavaju samo zato jer je odlučila da ode u političku penziju. No pravnik Olaf Šolc stekao je imidž koji se dugo održao: imidž dosadnog birokrate.

Ni sama SPD često nije znala kako da se ophodi prema donekle introvertnom i suvoparnom pragmatičaru iz Hamburga, čovekom koji uglavnom kaže samo onoliko koliko baš mora. Kad bi se kandidovao za dužnosti u okviru stranke, Šolc je po pravilu beležio najlošije rezultate. I uprkos tome, njegova karijera je išla uzlaznom putanjom. Bio je generalni sekretar SPD, savezni ministar rada, hamburški senator za unutrašnje poslove, pa gradonačelnik Hamburga, a onda je 2018. ušao u vladu Angele Merkel.

Iako se obično smatra da pripada konzervativnom krilu SPD, čini se da se na njega ne mogu primeniti kategorije kao što su „desno“ ili „levo“. U vreme kada je bio zamenik predsednika partijske omladinske organizacije Jusos, zastupao je i radikalne socijalne stavove i kritikovao kapitalizam.

Ali, između njegovog učlanjenja u stranku 1975, kad je bio još uvek đak, i njegovog izbora u savezni parlament 1998, prošle su mnoge godine tokom kojih je Šolc u advokatskoj kancelariji u Hamburgu specijalizovanoj za radno pravo mnogo naučio o funkcionisanju privrede i samostalnih preduzetnika. I to ga je obeležilo.

Treba znati kako se prodati

Olaf Šolc je tek kasnije naučio da je u politici važno i to kako „prodati“ sebe i svoje poruke. On danas deluje i osećajnije i ljubaznije. I to funkcioniše. U istraživanjima javnog mnjenja, već dugo je popularniji od svoje stranke i daleko poželjniji kancelar od svoje dvoje takmaca, demohrišćanina Armina Lašeta i zelene Analene Berbok.

Da li će zbilja i postati kancelar pokazaće naredne sedmice, možda i meseci, mučnih pregovora. Upozorio je svoje potencijalne partnere da ne bi trebalo svakog dana po novinama pričati o tome šta ko traži i gde su crvene linije, jer će to pregovorima samo odmoći. Posle izbora je ponovio ono što je radnije rekao u jednom intervjuu za DW: „Demohrišćanima je potrebno da se malo odmore u opoziciji.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu