Četrnaesto pero

Orao je u ljudskim očima oduvek bio kralj visina. Njegova simbolička snaga je u našoj predstavi često bila isto što i moć. U Evropi je u antička vremena bio povezivan sa starogrčkim vrhovnim bogom Zevsom ili njegovom rimskom kopijom – Jupiterom. 

Kažu da je orao kao simbol moći iz svoje vavilonske prapostojbine putovao za suncem na tepisima starih orijentalnih trgovaca. Tkanjem jednoglavih orlova, njihovim simetričnim ponavljanjem po principu levo-desno, a onda i sažimanjem, nastala je mustra dvoglavih orlova na ćilimima.

Drugi kažu da je grad Lagaš zavičaj našeg heraldičkog ponosa. Usred iračkih pustopoljina, tamo, u Vavilonu, dvadeset i tri veka pre Hrista, jedan orao raspolućene glave postao je "najstariji grb na svetu”. Od trećeg veka je u Maloj Aziji zabeležen jermenski dvoglavi orao.  Preskakao je sa jedne na drugu krunisanu glavu pa se zaustavio na grbu vizantijskog cara. Tamo je leva glava bila Rim, a desna Carigrad.

Taj vizantijski dvoglavi orao je tata vaskolikih evropskih ptičurina.

Svi koji su bili u interesnoj sferi Vizantije preuzimali su simbole njene moći, nadajući se da će tračak božanskog blagoslova dotaći i njihovu velikašku glavu.

Na zapad je dvoglavi simbol iz vrste Aquila stigao tek u 11. veku sa istočnjačkim tkaninama. Odatle se u pojasu od Beča do Moskve proširio na zastave i grbove ambicioznih vladara, koji su snivali sebe kao naslednike Rimskog carstva.

Prištedimo sebi sve naučne finese o istorijskim oblicima orlova na Balkanu. Važno je naglasiti da su postsocijalistički prostor ponovo naselila tri dvoglava primerka – srpski beli, albanski crni i crnogorski zlatni. Malo ko je za vreme Tita smatrao da će te izumrle vrste oživeti, ali one su se pokazale žilavijim od utopijskih simbola kao što je petokraka.

Crnogorska Skupština je reinkarnirala dvoglavu pticu 2004. Zastava je imala biti više crnogorska kneževska, a manje Nikolina kraljevska, jer ko bi je onda razlikovao od srpske?

Trinaest godina kasnije predsednik Crne Gore Filip Vujanović prisustvuje istorijskom spuštanju crnogorskog orla na jarbol pred sedištem Atlanskog pakta u Briselu. Ali – gle čuda – na putu iz Podgorice orao je mutirao! Jedno pero viška sa svake strane!

Dug je to put – 23 veka one i 20 vekova ove ere, vavilonski, vizantijski, pa crnogorski orao, izložen genetskoj mutaciji. Kako god, četrnaesto pero se volšebno pojavilo.

Možda ne treba biti sitničav. Orlovo pero viška, pa šta? Važno je da je zlatni orao sleteo na predodređeno mesto, a da ga protivvazdušna odbrana najjačeg vojnog saveza na svetu nije identifikovala kao uljeza. Pera se mogu iščupati. Nešto drugo je važno.

Četrnaesto pero pokazuje da se veliki san malih zemalja o moći može brzo pretvoriti u nemoć. Da se svečano za tren izokrene u smešno. Tragično u komično. Te da su carski simboli na znamenjima balkanskih republika uvek citati citata citata. Plagijati plagijata vavilonsko-vizantijskog sna o svemoći.

Dvoglavost ne pokazuje više da su Rim i Carigrad, zapad i istok obuhvaćeni jednim žezlom. Već ukazuje na razdrtost savremenih demokratura u kojima se pernati doktor Džekil i kljunati mister Hajd stalno svađaju oko gepolitičkog, kulturološkog ili civilzacijskog samoodređenja. Njihovo istočno poreklo i zapadno opredeljenje mogu biti i blagoslov i prokletstvo.

Možda je dobro da je mutirani crnogorski orao našao svoj jarbol u Briselu. Jer je sada u Podgorici na redu preispitivanje demokratskih standarda. Više nema izgovora za diletantizam, samovolju i bahatost. I za nesmenjivost vlasti.

Uostalom, nije crnogorski tić jedinstven ni u interkontinentalnim relacijama. Nezavisno jedne od drugih i vanevroske zemlje su dolazile na ideju da im totem bude dvoglavi orao – od Pakistana, preko Cejlona do Perua.

Možda će se jednog dana Crnogorci setiti toga što je Francuzima odavno palo na pamet. Da istorijska veličina ne zavisi od sna o letenju tuđim krilima. Francuski simbol je petao. A grad Versaj u svom grbu čak ima dvoglavog pevca. Svakako domaćim životinjama dugujemo mnogo više.