Gruzijac pomiritelj
8. jul 2014.Godine 1985. bilo je poprilično iznenađenje kada je šef gruzijskih komunista Eduard Ševarnadze imenovan za ministra spoljnih poslova Sovjetskog saveza. Tada mu je bilo 57 godina i nije imao spoljnopolitičko iskustvo. Njegova karijera bila je povezana sa njegovom domovinom, Gruzijom, tada sovjetskom republikom, gde je stekao zasluge u borbi protiv korupcije i važio kao političar sa dobrim vezama u sovjetskoj tajnoj službi KGB. Takav profil odgovarao je Mihajlu Gorbačovu, koji tek što je imenovan za generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog saveza.
Obojica su poticala sa Kavkaza i upoznali su se 1960. Povezivao ih je isti cilj: Sovjetskom savezu, koji je bio ogrezao u korupciju i loše privređivanje, želeli su da daju novu ekonomsku perspektivu. Privreda u krizi i stagnaciji ugrožavala je sredinom osamdesetih legitimitet sovjetskog sistema vlasti i ideologiju pobedonosnog socijalizma. Da bi se popravilo raspoloženje sovjetskih građana, počelo se sa preusmeravanjem budžetskih sredstava iz teške i vojne industrije u potrošačku privredu. Preduslov je bio popuštanje tenzija u konfliktu sa Zapadom, pre svega sa Sjedinjenim državama.
Ministar spoljnih poslova novog tipa
Ševarnadze je u narednih pet godina kao šef sovjetske diplomatije postao figura od istorijskog značaja. Sa imenima Ševarnadzea i Gorbačova su povezani ugovori o razoružanju sa Sjedinjenim državama, povlačenje sovjetskih trupa iz Avganistana i odustajanje od vojne intervencije u zemljama istočne i srednje Evrope u kojima su se odvijale mirne revolucije.
Imena Ševarnadzea i Gorbačova ostaće u sećanju naročito Nemcima, kao ljudi koji su bili povezani sa ponovnim ujedinjenjem Nemačke. Ševarnadze je predstavljao Sovjetski savez u tzv. pregovorima „dva plus četiri“, zastupajući liniju doslednog okončanja „hladnog rata“, što nije bilo omiljeno kod starih sovjetskih komunista i delova vojnog vrha. Njemu je to donelo međunarodno priznanje.
Decembra 1990, Ševarnadze je dao ostavku na mesto ministra spoljnih poslova Sovjetskog saveza – upozoravao je na mogućnost uspostavljanja diktature, protestujući protiv snaga koje su se protivile daljim reformama i kraju komunističkog sistema vladavine. Doduše, ostao je u bliskom okruženju Gorbačova, ali nakon pokušaja puča u avgustu 1991. i raspada Sovjetskog saveza, i njegovom uticaju u Moskvi došao je kraj.
Povratak kući
To međutim nije bio i kraj njegove političke karijere. Vrativši se u ekonomski zapuštenu Gruziju, koja se upravo osamostalila, preuzeo je vlast. Godine 1992. pobedio je na izborima, a od 1995. je kao predsednik stabilizovao zemlju, uprkos otcepljenju Abhazije i Južne Osetije. No, izgleda da je Ševarnadze svoju vlast učvršćivao nepotizmom i korupcijom i da nije bio previše zainteresovan za razvoj pravne države u Gruziji. Na parlamentarnim izborima 2003. došlo je do izborne krađe, koja je izazvala proteste. Njegova ostavka novembra 2003. označila je kraj jedne epohe u Gruziji. To je bio neslavni kraj njegove vladavine, ali je makar do smene vlasti došlo na miran način.
Ševarnadze je počeo da piše memoare. Za DW je povodom izlaska te knjige rekao: „Demokratija je bila moj veliki cilj“. Taj cilj je ostvario samo delimično. Sliku njegovih nesumnjivih istorijskih zasluga u ulozi sovjetskog šefa diplomatije donekle je pomutila njegova uloga ostarelog gruzijskog predsednika koji se predugo držao fotelje.