Čuvene šeširdžije idu u stečaj?
25. decembar 2017.
Mnogi muškarci današnjeg doba ne bi znali razliku između fedore i homburga, čak ni ako bi im od toga zavisio goli život. I to iako je kroz ljudsku istoriju praktično uvek postojalo neko pokrivalo za glavu muškarca. Često gotovo bez greške moglo utvrditi i geografsko poreklo i socijalni status osobe ispod šešira ili kape, a imao je i čitav niz praktičnih funkcija. Jer „šešir glavu čuva“ i od hladnoće i od vrućine, dobar je i po kiši, poslužiće i da pred nekim skinete šešir kao znak poštovanja, a ako zaista sve krene po zlu, vaš šešir će vam pomoći da sakupljate milostinju.
Đuzepe Borsalino je u svojoj mladosti u prvoj polovini devetnaestog veka zanat šeširdžije učio i po rodnoj Italiji i po Francuskoj pre nego što je 1857. otvorio svoju radionicu šešira u Alesandriji nedaleko od Torina. Od početka mu je načelo bilo „samo najbolje je dovoljno dobro“, tako da je slavu stekao šeširima proizvedenim od krzna angora kunića. Šešir je trebalo da bude lagan i ugodan, ali i nepromočiv po kiši i otporan na sve nevolje koje muški šešir očekuju u karijeri.
Ratovi odnose šešire u vetar
Vrlo brzo se pročulo za Borsalino, iako je već Đuzepeov njegov sin i naslednik Terezio morao da prihvati činjenicu da su mnogi nakon Prvog svetskog rata, kad su konačno mogli da skinu šlem, već tada odlučili da više ništa ne stavljaju na glavu. Ali mušterija je još bilo na pretek iako je za pravi Borsalino trebalo duboko posegnuti u džep. Nosio ga je tako i VInston Čerčil i mnoge zvezde Holivuda, naravno da su ga na glavi imali i Al Kapone i njegovi mafijaši – njihovi policijski protivnici su uglavnom imali mnogo jeftinije šešire domaće proizvodnje. Konačnu slavu svakako mu je dao Hemfri Bogart koji se u „Kazablanki“ i drugim filmovima retko odvajao od svog Borsalina.
Baš kao nakon Prvog, tako i nakon Drugog svetskog rata su mnogi prestali da uopšte nose šešire. Ali ih je bilo i tada još dovoljno. Da vam sad otkrijemo razliku između homburga i fedore: homburg je šešir sa nešto povijenim spoljnim rubom, često s našivenom svilom kakav je na primer jedva skidao sa glave prvi nemački poratni kancelar Konrad Adenauer. Fedora je gangsterski šešir spuštenog obruba kakav su nosile mnoge poratne filmske zvezde poput Ažn-Pola Belmonda i Alena Delona čak i u filmu koji se zvao „Borsalino“.
Smrtni udarac muškom šeširu
U doba pobune Dece cveća šezdesetih prošlog stoleća je mnogim modnim predmetima tog doba pretilo odumiranje. To nisu bile samo duge haljine, odela s prslucima i lakirane cipele, kravate, nego se nije dobro pisalo ni ženskim grudnjacima. Vremenom su se svi ti odevni predmeti vratili u našu svakodnevnicu – ali jedan modni detalj je doista smrtno stradao: muški šešir.
Naravno da je Borsalino imao i Harison Ford u „Indijana Džounsu“, Majkl Džekson u svom muzičkom spotu, ali to su uglavnom bili tek dekorativni predmeti kakve su za svoj ormar od Borsalina naručivali i Džoni Dep, Leonardo Di Kaprio, Denzel Vošington, Džastin Timberlejk ili Kejt Mos. Jer pravi šeširi su uglavnom nestali s naših ulica i to nema veze sa činjenicom da je za Borsalino trebalo odvojiti barem 300 evra – za jednostavniji model. Posebne narudžbe su moguće, gornja granica cene nije sasvim određena. Jer to je ipak Rols Rojs među pokrivalima za glavu.
Firma Borsalino se krajem osamdesetih preselila u predgrađe Alesandrije, ali morala je da se trudi da otkrije nove mogućnosti zarade. Dobrim delom za krizu je bio zaslužan i tadašnji vlasnik Marko Marenko – koji se proslavio i u bankrotu italijanskog prehrambenog koncerna Parmalat iako je najviše poslovao u energetskom sektoru. Ali taj „kralj gasa“, kako su ga u Italiji zvali, je i preduzeće Borsalino povukao u propast i već 2015. su hitno trebali novog investitora.
Još uvek mnoštvo narudžbi
Legendarnog proizvođača šešira je preuzeo Švajcarac Haeres Ekita, iako već odavno Borsalino nije proizvodio samo šešire: radio je i kape, kravate, odeću, njegovo ime je bilo i na ručnim satovima, parfemima i čak biciklima i kacigama za motocikle. Promet je prošle godine bio oko 17,5 milijuna evra, ali je Borsalino još uvek stenjao pod teretom dugova koje je trebalo vratiti. Vlasnik je pred sudom zatražio novi postupak kojim bi trebalo da se namire poverioci, ali je italijanski sud prošle sedmice odbio taj zahtev. Drugim rečima, Borsalinu preti bankrot.
- pročitajte još: Preživeće veliki i jeftini
Oko 130 radnika strepi za svoju budućnost. Ne mogu razumeti tu odluku: „Ovo je apsurdna situacija. Ima posla, ima narudžbi i zato možete samo besneti pred ovom odlukom suda“, kaže članica sindikata Marija Jenaco. Narudžbi zaista ima: jer ako sad ostavimo po strani ovakve ili onakve modne trendove, još uvek ima mnoštvo onih kojima običaji i čak vera nalažu nošenje pokrova za glavu. Tako je i danas zapravo najveći naručilac Borsalina Jevrejska zajednica SAD. Zato je i član uprave firme Filipe Kamperio najavio nastavak proizvodnje i da će i „dalje tražiti rešenje kako bi sačuvali ovu marku“.
Jer zaista, čak i jedan Ferari se brže proizvede nego jedan pravi Borsalino: za njega treba oko sedam sedmica u rukama iskusnih majstora. Ali i on, baš kao i špageti ili milanska salama, nezaobilazni su proizvodi „Made in Italy“ i tu nije samo reč o preduzeću, nego o „kulturnom dobru talijanskog zanatstva“, upozorava i sindikalista Klaudio Kavaljareto.
No o tome sada odlučuje stečajni upravnik.