Šansa za trajni mir u Ukrajini?

To što se primirje na istoku Ukrajine dogovoreno u februaru poštuje, iznenađuje isto koliko i eskalacija nasilja uoči sastanka na vrhu u Minsku na kojem su učestvovali nemačka kancelarka Angela Merkel, francuski predsednik Fransoa Oland, ukrajinski predsednik Petro Porošenko i njegov ruski kolega Vladimir Putin. „Onaj ko može tako brzo da obustavi nasilje, moći će isto tako brzo i da ponovo počne da puca“, izjavio je jedan zapadni diplomata u Kijevu. Jasno je da je pri tom mislio na Moskvu. Velike su sumnje u uspeh mirovnog sastanka na vrhu koji se ovog petka (2.10.) održava u Parizu, a na kojem o trajnom miru na istoku Ukrajine pregovaraju Ukrajinci i Rusi, uz posredovanje Nemačke i Francuske. Pa ipak, u Ukrajini se budi nada.

Intenzivni diplomatski napori

Početkom ove nedelje, Kijev, Moskva i pobunjenici su, uz posredovanje Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), dogovorili povlačenje teškog naoružanja. To znači da se na 15 kilometara od linije razgraničenja moraju povući pre svega oklopna vozila. U protekle četiri nedelje relativnog primirja, ta vozila bila su samo strateški raspoređivana. „Pratimo vojna kretanja na obe strane“, izjavio je prošle nedelje zamenik šefa posmatračke misije OEBS-a Aleksander Hug. „Još uvek je previše oružja u zoni bezbednoti.“ Pitanje je da li će sada doći do povlačenja. Pa ipak, pre samo tri meseca niko u Kijevu ne bi se kladio da će leto na istoku Ukrajine proteći mirno. Naprotiv: ukrajinsko državno rukovodstvo očekivalo je veliku letnju ofanzivu pobunjenika. To je sprečeno intenzivnim diplomatskim naporima, ocenio je jedan savetnik ukrajinskog predsednika hvaleći nemačko-francusku kriznu intervenciju.

Kako se doznaje iz krugova bliskih ukrajinskom predsedniku, Kijev je sačinio katalog zahteva bez čijeg ispunjenja neće biti pomaka na sastanku u Parizu. Oni se pre svega protive održavanju jednostrano organizovanih izbora u režiji proruskih pobunjenika i to bez međunarodnog nadzora i moguće je da će oni biti odloženi do februara. Za Ukrajinu je neprihvatljivo i međunarodno priznavanje okupiranih regiona. Istovremeno, Kijev će se u Parizu ponovo založiti za slanje mirovnih jedinica na istok Ukrajine.

Od Minska II do Minska III?

Ali i Kijev oteže sa ispunjavanjem onog što je dogovoreno. Tako je, recimo, nedavno glasanje u parlamentu o decentralizaciji zemlje, koje je trebalo da bude održano u oktobru, odloženo za kraj decembra. Decentralizacija je temelj koji omogućava samoupravu separatista. Kijev ne želi da tek tako ispusti iz ruku svoje najjače sredstvo pritiska. „Mi plaćamo visoku cenu“, podseća jedan ukrajinski diplomata. Delovi naoružanih nacionalističkih dobrovoljačkih jedinica tvrde da bi u tom slučaju njihova borba bila uzaludna. Prilikom prvog čitanja ustavnih reformi 31. avgusta, pred parlamentom su eksplodirale ručne granate i teško je ranjeno više ljudi. Očigledno je da i iz tog razloga ukrajinski predsednik želi veće prisustvo međunarodnih snaga.

I zaista: nije jasno kako bi bez pojačanog međunarodnog prisustva na istoku Ukrajine, dogovor iz Minska mogao da bude sproveden. U tom dokumentu se kao datum za izvršenje većine tačaka navodi 31. decembar. Tu je, kao prvo, kontrola ukrajinsko-ruske granice na okupiranim područjima. U Kijevu malo ko veruje da bi to moglo da bude sprovedeno. To je prvenstveni razlog zbog kojeg neki u Kijevu priželjkuju misiju Evropske unije za obezbeđivanje granica. Jedina misija koja sada deluje u regionu, ona OEBS-ova, jedva izvršava svoje posmatračke zadatke. Broj pripadnika misije je, pre par meseci, povećan sa 500 na hiljadu, ali sada je tu samo 540 nenaoružanih posmatrača koji nemaju pristup na 40 odsto okupiranog područja.

Zato se krizna diplomatija već nedeljama fokusira na poboljšavanje sporazuma. Tako bi iz tzv. drugog Minskog sporazuma, trebalo da nastane Minsk III. Za ispunjavanje centralne tačke sporazuma iz februara, bilo je potrebno sedam meseci. Sada se barem više ne puca.