Šok dijagnoza rak: razgovor sa psihologom pomaže

„Za mene nije bilo najgore kada mi je dijagnostifikovan rak, nego kada nedavno saznao da su lekari ponovo našli ćelije raka", kaže Kurt Šreder (ime promenjeno). „To nije dobra vest kod raka pankreasa, dakle gušterče. Rak su uklonili operacijom, tu su još samo neke ćelije. Ali, ja sam bezgranični optimista." 

Šreder ima 61 godinu. Uvek je bio zdrav, strastveno se bavi svojim hobijima, proučavanjem prirode i fotografijom. U avgustu 2022. dobio je dijagnozu raka, u oktobru je operisan. Uklonjena mu je takozvana glava gušterče i dvanaesopalačno crevo. Potom je krenula hemoterapija sa uobičajenim popratnim pojavama, kao što su mučnina, povraćanje i promene čula ukusa. 

Vrlo rano se obratio Gudrun Bruns, šefici Odeljenja za savetovanje o raku u Minsteru. 

Savetovalište nudi više od prve pomoći 

Gudrun Bruns ima višedecenijsko iskustvo u oblasti psihoonkologije. To je naučni pravac koji se razvio sedamdesetih godina.

„Psihoonkologija se bavi psihičkim i socijalnim promenama koje nastaju sa oboljenjem od raka. Postoji i interakcija između telesnog i psihičkog stanja", kaže Bruns. 

Studije su pokazale da oko 25 do 30 odsto svih ljudi koji dobiju dijagnozu rak, tokom lečenja razviju psihičke ili psihosocijalne poremećaje. 

pročitajte još:Rak testisa: kako na vreme prepoznati simptome?

Saradnici savetovališta se bave individualnim problemima i strahovima svakog pojedinog obolelog, kako bi im na njihovom teškom putu pomogli da se vrate u svakodnevicu. Pružaju i praktičnu pomoć i informišu o mogućim daljim koracima: u Nemačkoj je to, recimo, mogućnost da se zatraži legitimacija za teške invalide. Mnogi uopšte ne znaju da imaju pravo na to. 

„Gospođa Bruns poznaje jako mnogo ljudi i ustanova. Ima veze koje čovek ni ne poznaje", kaže Šreder. „To je onda naravno i ogromna psihološka pomoć, ako se zna da čovek može da se obrati raznim ustanovama i da mu one onda pomažu u mnogim stvarima." 

I članovima porodice potrebna pomoć 

Dijagnoza raka potpuno menja život i članovima porodica obolelih. Studije pokazuju da su oni izloženi velikim psihičkim opterećenjima, jer se i njihova svakodnevica menja.

„Članovi porodice često imaju osećaj da moraju maksimalno da pomažu obolelima, a onda često zanemare sopstveni život. A ako se neko brine za svoje želje i potrebe, onda je to često povezano sa moralnim dilemama i grižom savesti, čak i ako se radi o običnom odlasku u bioskop ili nekim aktivnostima u slobodno vreme", objašnjava Bruns.

A takvo ponašanje nikome ne pomaže. „Apsolutno je nužno da članovi porodice nađu put kako bi se sami napunili energijom." 

Prevelik i nesebičan angažman brzo se može pretvoriti u suprotnost, to zna i Šreder. Njegova partnerka Simone Burman (ime promenjeno) dobila je dijagnozu raka cerviksa 2010. „Primetio sam kako mi je to bilo izuzetno naporno. A kad sam i ja dobio dijagnozu raka, uvek sam svoju partnerku opominjao da ne dolazi svaki dan u bolnicu. Ona me, po mom mišljenju, prečesto posećivala. Jednoga dana je došla do svojih granica i psihički se slomila." 

Simone Burman je imala karcinom grlića materice. „To je bio brzo rastući tumor i tri puta sam operisana", kaže 55-godišnja Simone. „Uklonjeni su mi materica i delovi vagine." Od tada više nema rak. Boravak u bolnici ona je potpuno drugačije doživela od svog partnera. „Za mene su bile jako važne česte posete. Imati podršku i jednostavno znati da je tu neko za mene." 

Rak ostaje bauk 

Veoma brzo nakon dijagnoze pokazuje se čitav spektar osećaja. Ne samo strahovi, bes i osetljivost, nego i tuga, kaže Bruns. „To je tuga zbog gubitka zdravlja, koje su ljudi imali pre oboljenja." Pre dijagnoze je većina njih svoje zdravlje doživljavala kao nešto što se podrazumeva. 

pročitajte još:Ambiciozan plan: EU želi da pobedi rak

U međuvremenu su mogućnosti lečenja mnogo bolje, mnoge vrste raka mogu da se izleče. „Ali ostaje osećaj nestajanja i umiranja. I mnogi se, naravno, boje da njihova bolest neće biti izlečena, da će se vratiti i dovesti do smrti", kaže Bruns.

Obolele od raka uvek ohrabrivati – to je jedan od glavnih zadataka psihoonkologije. „Često se radi jednostavno o tome da ljudi ne budu prepušteni sami sebi i da ih jednostavno saslušate." 

Pritom nema nekih strogih pravila, kaže Šreder. „Razgovori su se jednostavno događali, u zavisnosti od dana. Počinjali su recimo tako da je gospođa Bruns pitala: 'Kako se danas osećate? Šta je danas u planu?' I onda čovek jednostavno počne da priča." 

Psihoonkologija mora dobiti veći značaj 

 Više pažnje pokloniti psihološkim aspektima obolelih od raka, integrisati ih u terapiju od raka i poboljšati uslove širom sveta, to su neki od ciljeva Međunarodnog psihoonkološkog društva IPOS. 

Ta organizacija, sa sedištem u Torontu i Njujorku, osnovana je 1984. Zalaže se za to da psihoonkologija širom sveta postane obavezni deo terapije obolelih od raka. U tome bi trebalo da pomognu međunarodna partnerstva i razna interesna predstavništva – ali i intenzivno naučno istraživanje. Jer radi se o milionima ljudi. Samo 2020. je više od 19 miliona ljudi u svetu obolelo od raka, objavila je međunarodna agencija IARC (International Agency for Research on Cancer). 

IARC procenjuje da će se broj umrlih od raka, koji je 2020. iznosio 9,96 miliona, do 2040. skoro udvostručiti. Tim važnije je da svuda budu ponuđeni psihoonkološko savetovanje i terapija. Brige i strahovi su slični bez obzira da li su oboleli u Africi, Aziji ili Evropi i bez obzira o kojoj vrsti raka se radi. 

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.