Četiri puta izbori u četiri godine – to je previše. A španski birači su vrlo strpljivi – poslednji put je 70 odsto njih našlo put do biračkih mesta. No, raspoloženje građana je nedvosmisleno: političari konačno moraju naći put iz slepe ulice i svoje zakočenosti.
Vreme ubedljivih većina je prošlo
Izgleda da u Španiji u poslendjih nekoliko godina niko nije gledao ka susedstvu. Dok je gotovo svuda u Evropi okončana vladavina starih dvopartijskih konstelacija, i moraju se naći kreativnija rešenja za formirnaje vladam u Madridu još važi stil bezuslovnog antagonizma. Politika kao trajan dvoboj u kojem na kraju postoje pobednici i pobeđeni.
No, i u Španiji su se stvari promenile iz temelja. Parlament je podeljeniji nego ikada ranije. Skupština sa 19 većih i manjih grupacija može da stvori vladu samo formiranjem fleksibilinih i maštovitih koalicija. To znači i da mora da se zaboravi na ideološku zatucanost.
Pritom je levičarska stranka Podemos bila potpuno zakazala. Dok je pre nekoliko godina važila kao velika nada, sada je njena popularnost pala jer se pokazala kao nefleksibilna i bez volje da vlada. No, građani od svojih predstavnika ne očekuju samo da drže velike govore u parlamentu već i da vode politiku u njihovom interesu. Ako pogledamo u Holandiju videćemo da to može da funkcioniše. Tamo se razvila prava umetnost stvaranja ompleksnih koalicija koje mogu čak da funkcionišu nekoliko godina sa prilično stabilnim vladama.
A ako pogledamo Austriju ili Nemačku, tamo primer velikih koalicija dokazuje da i dve velike stranke mogu da idu zajedno, ako to ostane privremeno rešenje. A ako se politički zabasa u slepu ulicu, onda je to bar bilo vredno pokušati. No, za tako nešto bi tabori u Španiji morali da se odreknu svojih starih neprijateljstava.
Ne stvarati koaliciju po svaku cenu
Ono što pri tome ne bi smelo da se desi jeste da se stvori potpuna otvorenost prema krajnjoj desnici a da se pri tome ne vodi računa o tome ko su mogući partneri u tom delu političkog spektra. Španska Partido Popular (PP) tako se obisnula o vrat desnoekstremnoj partiji Voks jer smatra da konzervativno i desnoekstremno bolje pristaju jedno uz drugo nego konzervativno i socijaldemokratsko.
Ali, da li je zaista tako? Hoće li PP da pristane na obnavljanje Frankove dktature tako što će od Voksa napraviti etabliranu stranku? Hoće li zaista da ubaci menjač u hod unazad kada je reč o ženama i pravima manjina? Hoće li zaista da proglasi vanredno stanje u Kataloniji kako bi nasilno ugušila separatistički pokret? Španski konzervativci nisu vodili tu debatu što otvara pitanje: koliko su politički odgovorni?
Katalonska kriza je podelila zemlju
Ono što je za Veliku Britaniju „bregzit", za Španiju je – katalonska kriza. Ona stvara podelu zemlje i podstiče novi nacionalizam. Iako je separatistički pokret izgubio podršku i u samom regionu, aktivisti stalno iznova raspiruju vatricu. A u Madridu reaguju na način Pavlovljevog refleksa – batina važi kao jedini odgovor.
Pri tome svaki razborit čovek zna da tu izlaz može da donese samo političko rešenje stvoreno s merom i strpljenjem. Premijer Pedro Sančez je unekoliko uspeo da izvede hod po žici demonstriranjem čvrstine i istovremeno želje za izmirenjem. Ali, apsurdna beskompromisnost desničara stvara sve veći pritisak na njega.
Nova politička kultura
Špansoj politici je potrebno manje ideologija i emocija te više praktičnog duha. Prošla su vremena u kojima je ona tretirana kao igra na sve ili ništa. Više ne vredi slepo slediti odrđeeni tabor. Jedino što do sada nije bilo nikakvih znakova da će ta zemlja da se kurtališe starih i loših navika. Ne zna se hoće li odgovorni u Madridu uspeti da to postignu. Ako svoju nesposobnost ponovo budu iskalili na biračima, biće to zaista najteža moguća politička havarija.