Šta bi bilo da se nije dogodio 11.9?

Frankfurter rundšau postavlja pitanje šta bi bilo da se napadi 11. septembra 2001. godine u Njujorku nisu desili:

„Koliko bi svet danas izgledao drugačije, da se nije desio 11. septembar? Šta bi bilo da su napadi sprečeni ili da su atentati bili neuspešni? Jedan odgovor je u tom slučaju očigledan: Amerikanci bi se bitno manje brinuli o ostatku sveta, nego što to čine danas.

Početkom septembra 2001. godine, veče pre razaranja, 13 odsto Amerikanaca je smatralo da SAD treba da budu ’jedina vodeća nacija na svetu’. A manje od jedne trećine su smatrali da treba više da se ulaže u odbranu zemlje. Danas su te brojke naravno mnogo veće. Ili?

Netačno. Najnovije ankete pokazuju da tek 12 odsto Amerikanaca smatra da SAD treba da bude jedina supersila – to je gotovo isti broj ljudi koji je bio zabeležen veče pre napada. Broj Amerikanaca, koji bi želeli da se više ulaže u nacionalnu sigurnost je čak pao na 26 odsto. Paradoksalna je činjenica da Amerikance danas manje interesuje svet, nego što je to bio slučaj pre terorističkih napada“, piše „Frankfurter rundšau“.

Evropa ništa nije naučila

Velt piše da Evropa nije ništa naučila iz terorističkih napada:

„Evropa nikada nije imala tako mali uticaj kao što je to danas slučaj. Od 11. septembra, Evropljani ne uspevaju da se dovoljno dobro pripreme za moguće opasnosti. Nisu sposobni za samoodbranu.

Generalni stav je da su 11. septembar i posledice napada američka stvar. Većina članaka povodom desete godišnjice govore upravo o tome. Podsećaju na strah u Njujorku, na rat u Avganistanu, Iraku i (američkoj) borbi protiv terorizma. Samo ponekad komentatori spomenu pooštravanje zakona o bezbednosti i nedovoljno komentarisane ovdašnje napade. Retko ko govori o poukama, koje bi Evropljani trebali da izvuku iz tog strašnog dana. Očigledno je i deset godina previše kratak period, kako bi se napokon došlo do definitivnog zaključka.

Tri različita zapažanja bi mogla da dovedu do malo dubljeg razmišljanja o celokupnoj situaciji. Kao prvo: Zapad, o kojem se ovih dana tako puno priča, ne postoji. Drugo, u proteklih deset godina se na veoma brutalan način pokazalo da Evropa nije sposobna da se sama brani, ili čak da vodi rat. Ni jedno ni drugo se ne dovodi u kontekst sa Libijom. Treće, ni Avganistan, ni Irak, ni Jemen nisu bojišta Evrope nego naš vlastiti kontinent“, piše „Velt“.

Napad u Kairu nije iznenađenje

Zidojče cajtung piše o napadima na izraelsku ambasadu u Kairu: „Novi udarac za ionako težak odnos novog Egipta prema starom mirovnom partneru Izraelu. U Kairu je na hiljade demonstranata upalo u izraelsku ambasadu, troje ljudi je izgubilo život, policija je u početku pasivno posmatrala ovaj događaj. Izraelski premijer Benjamin Netanjahu govori o ’velikoj šteti’ za mir između dveju zemalja, bivši izraelski ambasador u Nemačkoj, Šimon Štajn, situaciju komentariše kao ’zabrinjavajući razvoj’.“

Cajt piše da napad na ambasadu u Kairu nije predstavljao iznenađenje: „Mediji o napadu pišu na dramatičan način. Taj napad nije razlog za iznenađenost. Egipat nije izuzetak u arapskom svetu. Mržnja prema Izraelu je u tim zemljama česta pojava. Izraelski način ophođenja prema Palestincima pruža mogućnost diktatorima iz tog regiona, da optužuju Izrael za sopstveni ekonomski i politički neuspeh i tako manipulišu javnim mnenjem. Iznenađenje predstavlja činjenica da su se egipatska policija i vojska tek nekoliko sati nakon protesta ispred ambasade uključile u taj događaj.“

Pripremila: Ž. Bašić-Savić
Odg. urednik: I. Đerković