Šta sa onim što je padu sklono
Malo jači vetar je prošle nedelje oduvao deo prerano izniklih novogodišnjih ukrasa po ulicama Beograda. Loše pričvršćena rasveta pala je na kontaktnu mrežu namenjenu trolejbusima, parališući ulicu Kneza Miloša i Gazelu. Tek pukom srećom niko nije povređen.
Stiče se utisak da je najozbiljnija opozicija Srpskoj naprednoj stranci – gravitacija.
Pod okriljem ove vlasti nisu popadali samo novogodišnji ukrasi postavljeni još u prvoj polovini septembra: padale su penzije, pao je izvesni helikopter i odneo sedam života, pao je (pred još uvek neidentifikovanim buldožerima) deo Hercegovačke, pali su nasipi kod Obrenovca i ugasili 57 života, pootpadale su ploče na sveže rekonstruisanom platou na Slaviji, pao je Meho Omerović zbog krađe na frankfurtskom aerodromu, tri puta je padao potporni zid na Koridoru 10, padala je privremena konstrukcija Kule B Beograda na vodi, vukući sa sobom u smrt dvojicu radnika.
Gledamo predstavu u kojoj se loše postavljene kulise uporno ruše. Razlike su u materijalnoj šteti i broju poginulih. Zajedničko je to da niko nikada nije kriv.
Izostanak odgovornosti odavno nikoga ne iznenađuje. Postalo je potpuno normalno da učešće u vlasti stavlja čoveka iznad zakona. Nije više reč o nepoverenju u institucije, već o zdravom razumu: sistem dokazano nema nameru da se suprotstavlja vladajućoj stranci. U retkim slučajevima kada se to nehotično desi, kao onomad kad je Andrej Vučić pokušao da u pratnji „Kobri“ razgrne kordon žandarmerije kao Mojsije Crveno more, po prstima je dobijala država.
Pouka je jasna: najviše instance bolešljive republike nisu njene institucije, nego organi stranke na vlasti. Jasno je i zašto je tako. Kompletan ustavni poredak sazdan je partocentrično, s ciljem da oligarhija koja se zatekne za volanom ima što manje kočnica.
Time je popločan put za vlast kakvu imamo: predsednika koji je odavno iskoračio iz ustavnih ovlašćenja i vrši neposrednu vlast od lokalnog do državnog nivoa, optužuje, osuđuje, gine u fiktivnim atentatima, vaskrsava na vanrednim konferencijama za sopstvenu štampu, diktira dnevni red vladi, sastavlja naslovne strane, komentariše tvitove, pregovara o Kosovu, čak gologlav spasava nejač iz vejavice ako su kamere u blizini.
Izvori njegove vlasti su dvojaki. Prvi je u tome što je njegova stranka u potpunosti instrumentalizovala državu tako što je neposredno preuzela kadriranje na svim nivoima javnih ustanova i preduzeća, povezala se na sve izvore budžetskog finansiranja stvarajući bezbroj fiktivnih udruženja, i sada izdašno sebe čašćava novcem iz projekata i donacija, da bi kasnije po potrebi kupovala glasove građana novcem koji su isti ti građani dali državi. Ukazivanje na tu vrstu korupcije je postalo beznadežno, budući da tužilaštvo nije dovelo do suda ni najblatantnije primere zloupotreba budžeta.
Drugi deo vlasti leži u imunitetu koji joj pruža Evropska unija. Za razliku od vlasti DSS i DS, Vučić je kooperativan po pitanju statusa Kosova i, dok je tako, iz EU nećemo videti previše pritisaka na njega da uspostavi vladavinu prava, prekine gušenje slobodnih medija i svede progon neistomišljenika na skromnije razmere.
Zato valja obratiti pažnju na slučaj gradonačelnika Šapca Nebojše Zelenovića. Naime, nakon naprednjačkog pokušaja upodobljavanja vlasti u Šapcu, što je uvreženi eufemizam za nasilno poništavanje rezultata lokalnih izbora kupovinom odbornika, Zelenović se obratio za pomoć predsedniku, premijerki i ministru za državnu upravu i lokalnu upravu. Kao i uvek kada se kulise zadrmaju, nije se desilo ništa: niko nije snosio posledice za policijsko zastrašivanje, podmićivanje i pretnje. Zelenović je zato rešio da ode na jedinu preostalu adresu, na Kongres lokalnih i regionalnih vlasti u Strazburu, noseći – kako tvrdi – dokaze za politički kriminal u Srbiji.
Naravno da niko ne očekuje da će slučaj tih razmera po sebi dovesti do dalekosežnih posledica po aktuelnu vlast, ali on pokazuje jedan od retkih preostalih pravaca političke borbe protiv stranačkog uzurpiranja države zato što udara na oba njegova izvora: korupciju kao tehnologiju vladavine i imidž prihvatljivog populiste s kojim se Briselski pregovori mogu doći do neumitnog kraja.
Vučić će biti poželjan saveznik EU dok god cena tolerisanja njegovog samovlašća na unutrašnjem planu ne postane previsoka, odnosno dok god je moguće održavati privid legalnosti i legitimnosti njegove vlasti. Ukoliko bi slučajevi preotimanja lokalnih samouprava, nasilja nad medijima i političkog kriminala počeli da se gomilaju pod nosevima evropskih birokrata, ta gomila bi se vrlo brzo preturila pod svojom težinom, a ako u padu počne da ruši kulise – neka padnu, padu su i bile sklone.
*Sociolog Dario Hajrić piše između ostalog za portal akuzativ.com. Na Tviteru piše pod @romulian.