Šta siromaštvo čini ljudskoj duši

Tanki zidovi u stanu njegovih roditelja nisu bili dovoljna zaštita od zvukova siromaštva: „Komšije se svađaju, majka koja plače, mlaz mokraće od komšije koji mokri stojeći“. Kada je shvatio da njegovo detinjstvo nije normalno? Kad su pripadnici Jedinice za specijalne namene (SEK) zazvonili i zatražili da uđu, jer su tu imali dobru poziciju za gađanje na pljačkaša banke preko puta? Kada je Molotovljev koktel eksplodirao na vratima? Kada je u dvorištu nagazio na špric? „Svako živo biće razume da to nije normalno.“

Olivije David odrastao je ranih 1990-tih u četvrti Otensen u Hamburgu. U njegovom sećanju, ulica to su piljare i džamije, otrcane fasade kuća, a u svakoj drugoj živi diler droge.

Danas su u tom kraju fasade pastelnih tonova. U bivšim fabričkim zgradama su pekare. Kapućino tu košta 4,20 evra.

-pročitajte još: Bogata Nemačka, siromašni Nemci

Finansijske brige i nasilje

Dom Olivijea Davida iz detinjstva: ista zgrada od cigle kao nekad. Prozori stana toliko su niski da se spolja gotovo može da se vidi unutra. David je tu živeo s majkom, ocem i starijom sestrom. Između finansijskih briga i porodičnog nasilja.

Iselio se kad je imao 20 godina. Danas u taj kraj dolazi samo u posetu. On je otvoren tip, pričljiv. A njegove priče su hod po žici između ekstrovertnog i sramežljivog. Odmotava scene iz prošlosti poput pustolovnih romana. Nije bilo mnogo toga čime bi mogao da se pohvali.

Njegova majka, kaže, potiče iz porodice u kojoj se siromaštvo prenosilo generacijama. Deda je krao povrće po poljima da bi prehranio porodicu. Majku su mu, kad je bila mala, toliko tukli, da je sa 17 godina pobegla od kuće. Otada joj je, tako kaže njen sin, psihička bolest pružila utočište.

Otac je, priča David, utočište tražio u raznim drogama. Ponekad je kokain ubrizgavao u vene. On je, kaže, jedan od najopasnijih ljudi koje poznaje: prgav, nasilan, dvaput u zatvoru zbog droge. Očevi urlici progone ga sve do danas. U vreme kad je David imao deset godina, njegov otac je nagomilao dugove od oko 100.000 evra. Otišao je van Nemačke, a porodici ostavio deo duga. Otac kao uzor? Nikakav.

Onda se u leto 2019. dogodilo nešto što je za Davida bilo ključno. On je u ranim tridesetim i zapravo mu je dobro. Ima posao, vezu, konačno ne brine o novcu. Ali odjednom se pojavila ogromna mržnja. Taj osećaj mu je poznat iz prošlosti. Samo što se on tog leta odjednom pojavio. David to ovako analizira: bes je stanje koje ga održava u životu. I još: ljutnja je osećaj koji ga je držao malim čitav život.

Olivije David krenuo je na terapiju. Od tada je sve postaje još gore: plače satima, zuji mu u ušima, ima napade panike. Dijagnostifikovan mu je posttraumatski stresni poremećaj, depresija i ADHD.

Uveren je u sledeće: u tom besu i njegovim psihičkim tegobama postoji sistem. A poreklo tog sistema je u odrastanju u siromaštvu. Da bi se oslobodio svoje nemoći, piše svoju priču.

Naučnici: Siromaštvo šteti psihi

Povezanost siromaštva i mentalnih bolesti naučnici su do sada obilato dokumentovali: kod ljudi s niskim primanjima postoji jedan i po do tri puta veća verovatnoća da će patiti od depresije ili teskobe od onih s visokim prihodima.

Psihijatar Andreas Hajnc iz berlinske klinike Šarite naglašava da pritom nije odlučujuće „apsolutno siromaštvo“, već „relativno siromaštvo“ – dakle to kolike su razlike u društvu odnosno grupi. „Iskustva stresa po pravilu su izraženija što je čovek siromašniji“, kaže Hajnc.

Sociološkinja Jelena Eping s Medicinskog fakulteta u Hanoveru kaže da siromaštvo tokom trudnoće može negativno utiče na mentalno zdravlje nerođenog deteta. Često su, dodaje, problem i negativni uzori i neosvešćenost: da li neko zna šta znači biti psihički bolestan i zna li gde može da potraži pomoć?

Psihičke bolesti mogu da dovedu do toga da se ljudi povuku, izgube kontakte, posao i novac ili da upadnu u silaznu spiralu besa i agresije, alkohola i droge, naglašavaju stručnjaci.

Sistem haosa i oskudice

Za Olivijea Davida siromaštvo ne znači gladovanje ili smrzavanje. Za njega je siromaštvo nedostatak resursa za vođenje samoodređenog života. „Ljudi koji žive u siromaštvu nikada neće saznati koje bi odluke doneli da su imali pravi izbor“, kaže on.

U detinjstvu je često osećao nemoć, jer nije znao kako da izađe na kraj s nasilnim ocem i preopterećenom majkom. Ali i zato što su mu se u školi smejali kad bi postavio neko pitanje, jer nije razumeo društvene kodove bogatih ljudi.

Na bespomoćnost postoje tri reakcije, kaže – ukočite se, pobegnete ili napadate. Dečak Olivije najčešće je birao napad.

Tuče i grafiti

Danas je teško poverovati da se taj mršavi momak s velikim ušima tako često tukao u detinjstvu. Sve na Olivijeu Davidu u 2022. deluje povučeno i promišljeno: izbor reči, glas, odeća, hod…

Kao učenik drugog razreda, pak, često je udarao stariju decu. U razredu je jednom bacio stolicu kroz prozor. Kasnije se tukao i u komšiluku. Nekoliko puta je lomio naočare. I većinu vremena to je prolazilo glatko – on bi, naime, na vreme pobegao.

Šta bi tada poželeo? Roditelje koji mogu da svoju patnju stave u drugi plan. Da ima kapacitet za sopstvene strahove i potrebe. I novac, naravno, da se to omogući.

Neuspeh kao cilj sam po sebi

Olivije David napustio je školu bez diplome. Umesto toga je radio: na kasi, na gradilištu, u skladištu. Svaki dan je pušio travu. I pio je gotovo svakog dana. Ukratko: kopirao je ono što mu je bilo poznato. Za njega je, kaže, neuspeh postao povratak kući. Taj „dnevni obrok poraza koji mi je bio potreban da zadržim sliku o sebi“.

To ponekad zvuči samosažaljivo. Taj 34-godišnjak koketira s tim. Uvek je, kaže, bio slabić. Onaj kome se nije verovalo. „Neadekvatan“ – to je reč koju stalno koristi. To je svojevrsna autodijagnoza. Ali i objašnjenje, optužba, oružje: onima koji sami sebe ismevaju više ne možeš da se rugaš: „Zato što zapravo želiš da te shvate ozbiljno.“

Kritika sistema

Olivije David želi da ga shvataju ozbiljno. On se bavi širokom slikom: klasnim sistemom koji slavi šansu za društvenu pokretljivost – ali ipak ne očekuje da će ljudi s dna doći do vrha.

„Uvek sam mislio da je sve moja krivica. Onda sam u jednom trenutku shvatio: imao si lošije karte i tvoji su problemi nisu toliko individualni.“ Šetnja s Olivijeom Davidom može se opisati u pet reči: bespomoćnost, bes, siromaštvo, klasa, sistem.

Da li njegovi psihički problemi mogu ipak da budu i posledica njegove posebne porodične situacije, a ne samo siromaštva? Da li i bogatiji ljudi mogu da imaju slične emocionalne poteškoće? Da, moglo bi da bude, kaže. Ali siromaštvo, dodaje, povećava verovatnoću da će neko da oboli od psihičkih bolesti.

Pisanje za brigu o sebi

Njegov izlaz iz toga je – pisanje. Tako priušti vreme za suočavanje sa samim sobom, vreme koje sebi inače ne dozvoljava u svakodnevnom životu.

Sredinom svojih dvadesetih pohađao je dramsku školu. S 30 godina bio je na praksi u jednim hamburškim novinama, ali to je prerano završio zbog psihičkih problema. Sada radi kao novinar i pisac, i ujedno studira na Institutu za književnost u Hildeshajmu. Slabo je plaćen, kaže, ali sam odlučuje.

Zaglavljen između svetova

Realnost života tamo dole, na dnu, gotovo da nikad nije tema u literaturi. A on piše: „Tu mržnju – jer nisi predstavljen u medijima, kulturi, politici i društvu – ja nosim sa sobom: na svakom putovanju vozom, u svakom muzeju, u svakom pozorištu“. A ako književnost nije inkluzivno mesto: „Kako ljudi koji imaju težak teret mogu da imaju koristi od vrednosti umetnosti ako uopšte ne osećaju da su oslovljeni?“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.