Život i smrt u pečalbi, grob u domovini

Nostalgija je za Radišu Mihajlovića Drndu deo svakodnevnog posla. „Posao ide dobro, hvala Bogu“ – crni humor je neizbežan u razgovoru sa vlasnikom požarevačke pogrebne firme „Drnda Intenacional“, jedne od najvećih u bivšoj Jugoslaviji. Jedan od glavnih zadataka je prevoz pokojnika iz inostranstva, mahom iz nemačkog govornog područja koje tradicionalno važi za obećanu zemlju pečalbara iz regiona. Mihajlović u razgovoru za DW procenjuje da četiri petine ovih ljudi želi da večnost provede na groblju u svom rodnom mestu. „Samo ako otac, majka, baba ili deda izričito ne kažu gde žele da budu sahranjeni, današnja omladina ih sahranjuje u inostranstvu gde živi. Tako im je lakše, zbog obilaska grobnog mesta.“

Međutim, niko ne zna koliko ljudi tačno ima poslednju želju da napusti Nemačku i počiva negde drugde. Dokument koji Mihajlović u žargonu zove „mrtvački pasoš“ (Leichenpass) neophodan je za prevoz pokojnika u inostranstvo i izdaje se u opštinskim organima. Raspitali smo se u nadležnim saveznim i pokrajinskim ministarstvima, kao i u Saveznom uredu za statistiku, ali tačan broj izdatih „mrtvačkih pasoša“ ne zna niko jer se podaci iz opština ne sabiraju. Fabian Šaf-Mehta iz jednog od vodećih internet-upoređivača pogrebnih firmi (bestattungen.de) procenjuje da se godišnje iz Nemačke izveze 30 do 40 hiljada pokojnika.

Nije samo nostalgija

„Mnogi su u Nemačkoj živeli 20 ili 40 godina, ali po pravilu ovde im nisu čitave porodice“, kaže Šaf-Mehta za DW. „Zbog toga ljudi prevashodno žele da budu sahranjeni u domovini.“ Osim toga, sasvim je razumljiva želja čoveka da se vrati tamo gde su mu koreni, kaže Hiham el Fonti, iz diseldorfskog pogrebnog preduzeća „Islamski pogrebi“. „To pokazuje veliku vezanost za zemlju porekla. Ljudi žele da budu pokopani tamo gde im leže preci“, navodi El Fonti za DW.

Upravo kada se radi o muslimanima, za večnost u domovini postoji i mnogo drugih razloga, osim nostalgije. „U Islamu grob treba da bude okrenut prema Meki, ali to u Nemačkoj nije uvek tako“, objašnjava El Fonti. Dodaje da je posebno veliki problem večita debata – da li dozvoliti muslimanima da budu sahranjeni prema svom običaju, bez kovčega, uvijeni samo u maramu. „Kada želite da sahranite nekog bez kovčega potrebna vam je gomila dokumentacije. A postoje i groblja na kojima to uopšte nije moguće“, priča on.

Pravila pregazilo vreme

Pogrebni zakon, doduše, ne predviđa obavezu korišćenja kovčega, piše u odgovoru Ministarstva zdravlja, emancipacije, nege i starih Severne Rajne-Vestfalije. „Na mnogim grobljima već danas su moguće sahrane po muslimanskim običajima, dakle bez kovčega. To nije moguće na svakom groblju. Način na koji mogu da se obavljaju pogrebi određuju pravna lica koja su zadužena za svako pojedinačno groblje“, dodaje se.

Fabian Šaf-Mehta smatra da je ovakva regulativa zastarela i da ne odgovara današnjem multikulturalnom društvu. „Ranije se smatralo da je higijenski da pokojnik bude sahranjen u kovčegu, kao i da to pokazuje određeni pijetet prema njemu. Pre više od sto godina su tako nastala određena pravila. Međutim, to ne ide u današnje vreme kada imamo toliko različitih načina pogreba“, kaže ovaj stručnjak.

Novac u igri

Samo u pomenutoj Severnoj Rajni i Vestfaliji postoji između šest i osam hiljada grobalja – svako sa svojim pravilima i svojim cenovnikom. „Sahrana je takođe i finansijsko pitanje“, podseća Hiham El-Fonti. Kaže da cene za grobno mesto u Nemačkoj idu od nekoliko stotina pa sve do pet ili šest hiljada evra. Time, međutim, grobno mesto nije kupljeno nego samo iznajmljeno na dvadesetak godina. Nakon toga, potomci ponovo moraju da plate ili će se grob jednostavno vratiti na tržište. „Zvuči neverovatno, ali često je mnogo jeftinije prebaciti pokojnika u zemlju porekla i tamo ga sahraniti“, kaže El-Fonti.

Kod „Drnde“ prevoz automobilom staje jedan evro po kilometru razdaljine. „Dakle, ako je mesto smrti udaljeno 1.500 kilometara od mesta sahrane (npr. Štutgart-Vranje), to košta 1.500 evra.“ Za veće razdaljine, kao i kod prevoza živih, avion je mnogo povoljnija opcija. El-Fontijeva firma uglavnom rezerviše mesta u teretnom delu putničkh aviona. „U prtljagu uvek ima mesta pedviđenih za mrtvački sanduk, nekad i dva, tri mesta. Sa cenama je kao kod obične karte – nekada jeftinije, nekada skuplje“, kaže on. Prevoz pokojnika je najmanje dvostruko skuplji u poređenju sa kartom u ekonomskoj klasi u istom avionu.

Mnogima prevoz pokojnika izađe i dosta jeftinije. „Prema hinduističkom verovanju, pepeo preminulog treba da bude prosut u svetu reku Gang“, navodi Šaf-Mehta jedan primer. Zbog toga hindusi koji umru u Nemačkoj često tamo bivaju kremirani, a onda njihov pepeo prenet do domovine. „Članovi porodice najčešće jednostavno ponesu urnu u ručnom prtljagu u avionu ili je pošalju poštom ili kurirom“, kaže on. Prosuti pepeo u neku nemačku reku – to ne bi imalo smisla. Najpre, u nemačkoj nema svete reke, a i prosipanje pepela je kažnjivo.

Autor: Nemanja Rujević

Odg. urednica: Dijana Roščić