Život pod granatama: Rusi gađaju iz nuklearke

Na obodima Nikopolja skoro da nema vozila, ni vojnih ni civilnih. Razlistalo drveće zaklanja porušene zgrade u ovom gradu na Dnjepru. Samo sedam kilometara odavde, preko reke, nalazi se šest moćnih reaktora nuklearne elektrane Zaporožje koju su zaposele ruske trupe.

Povremeno se čuju eksplozije iz raznih pravaca. „To pucaju i naši vojnici i okupatori“, kaže Oleksandr (37) iz Nikopolja. Brzo toči gorivo na benzinskoj pumpi i vozi dalje, što savetuje i reporteru. „Jutros je bilo manje-više mirno. Ali projektilu treba samo 15 do 30 sekundi dovde.“

Ruska artiljerija često gađa Nikopolj sa područja nuklearke. Od početka ruske agresije, tako su pobijena 44 stanovnika, preko dve stotine je ranjeno. Očevici kažu da su nedavno gađane stambene oblasti kod reke. Od oko sto hiljada stanovnika, jedva je polovina ostala u gradu.

Nedavno su rusi najavili evakuaciju Enerhodara, gradića stvorenog za potrebe nuklearke. Ali, to nije značilo kraj granatiranja, naprotiv.

„Sve može biti uništeno u sekundi“

Za komunalne službe ima posla po ceo dan – odvoze zdrobljene cigle i staklo, traktorske prikolice pune su šuta. Električari opravljaju strujne vodove. „Stalno nas gađaju! Uspostavljamo snabdevanje strujom da bi, kad pobedimo, svuda bilo svetla“, kaže Viktor koji radi kao električar.

Gradski oci kažu da je razoren veliki deo grada koji leži uz obalu. Delimično ili sasvim je srušeno oko 3.000 stambenih objekata, tvrdi Jevhen Jevtučenko, koji vodi regionalnu vojnu upravu.

Oleksandr, koji radi u jednoj lokalnoj fabrici za proizvodnju legura gvožđa, bio je na noćnoj smeni kad je pre neki dan ponovo tukla artiljerija. Kad se vratio kući, zatekao je porušen krov, oštećene zidove i auto, i svog psa mrtvog.

„Sve može biti uništeno u sekundi“, priča on. „Dobro da niko od porodice nije povređen. Moja žena je uspela da strči u podrum posle prve eksplozije, a odmah potom je mina udarila i ovde.“

Komunalne službe su preko Oleksandrove kuće razapele posebnu ceradu koja privremeno može da posluži kao krov, i odnele šut.

Neki su navikli, neki žive u strahu

U Nikopolju ima vode, struje i gasa, rade gradski prevoz i bolnice. Za razliku od ruba grada, u centru su otvorene prodavnice i pijace.

Iznenada se i u gradskom parku čuju sirene za uzbunu. Ali jedan mladi par i jedna žena sa detetom uopšte ne reaguju. Žena kaže da neće gađati. „Postoji jedan kanal na Telegramu sa informacijama iz Enerhodara. Danas samo pomeraju artiljeriju na drugoj strani“, kaže ona.

Natalija (39) uređuje cveće ispred firme u kojoj radi, dok je na snazi uzbuna. Kaže, navikla je. „Mirna sam jer verujem u pobedonosnu kontraofanzivu ukrajinske armije. Svi u to verujemo.“ Važno je, dodaje Natalija, ne upasti u paniku čak ni ovako blizu fronta.

Ali, nisu svi tako mirni. Viktorija (69) kaže da se strašno plaši i ne podnosi buku eksplozija. Pored njene zgrade već je palo nekoliko granata, pa sa mužem uglavnom spava u podrumu umesto u stanu na najvišem spratu. „Sa gornjih spratova skoro svih zgrada može se videti nuklearka i kako odatle gađaju. Svi ti spratovi su direktno na liniji vatre.“

Kaže, tokom rata je veoma smršala, provodila dane u podrumu bolesna, a psihički joj je teško. „Pre rata bila sam drugi čovek“, kaže uz suze.

„Nadam se da nećemo doživeti sudbinu Bahmuta“

Pa ipak, ni Viktorija, kao ni drugi sa kojima smo razgovarali, ne žele da napuste Nikopolj iako je ovde najveća opasnost od zračenja ukoliko nuklearka bude oštećena.

„Kome još trebamo mi koji skoro da smo u penziji“, pita fabrički radnik Oleksandr. „A što se tiče nuklearne opasnosti, pa ljudi još žive u zini Černobilja.“

Pre nekoliko meseci su stanovnicima podeljene tablete joda, za slučaj širenja radijacije. U martu su lokalne vlasti pozvale na dobrovoljnu evakuaciju iz grada, i taj poziv je još na snazi.

Možda će ga još neki slediti kada počne dugo najavljivani kontraudar ukrajinske vojske. Ljudi sa kojima smo pričali boje se da će tada Rusi još žešće tući po Nikopolju.

„Nadam se da nećemo doživeti sudbinu Bahmuta“, kaže Mikola, stariji čovek, govoreći o potpuno uništenom gradu severno od Donjecka, za koji mesecima traju žestoke borbe. „Mi smo taoci situacije jer ukrajinska vojska ne može da iz Nikopolja gađa elektranu.“

Mikola je sačekao sirenu za prestanak opasnosti i onda u bakalnici u centru grada kupio hleb i mleko – za više dana. „Za svaki slučaj“, kaže.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.