Žrtve balkanske krčme
22. novembar 2019.
Iako je ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Ðorđević u aprilu najavio da će novi zakon o pravima boraca, vojnih i civilnih invalida rata i članova porodica u Srbiji biti donesen do kraja godine, nije sigurno da će tako i biti. Na pitanje DW da li će do kraja 2019. zakon zaista biti donesen i da li su uzete u obzir kritike organizacije Fond za humanitarno pravo (FHP) u vezi s Nacrtom zakona, nadležno Ministarstvo navelo je da na to ne može da odgovori, ali da će „javnost obavestiti kada zakon bude ušao u procedure“.
Kad god da uđe u procedure, činjenica je da je nacrt novog zakona naišao na oštre kritike barem dve nevladine organizacije u Srbiji, među kojima je i FHP koji ukazuje da su njime oštećene civilne žrtve ratova devedesetih godina, da je konsultativni proces pre izrade Nacrta zakona bio netransparentan i da njihove zamerke Ministarstvo nije uzelo u obzir.
Diskriminatorski zakon
„Ključne zamerke FHP odnose se na to da Nacrtom zakona nisu unapređena prava civilnih invalida rata niti članova porodica civilnih žrtava rata. Nacrt zakona u odnosu na njih zadržava diskriminatorna rešenja iz sada važećeg Zakona o pravima civilnih invalida rata“, kaže za DW izvršna direktorka FHP Ivana Žanić.
Ona objašnjava da je nacrtom predviđeno da svaka osoba mora da zadovolji nekoliko uslova da bi stekla status civilnog invalida rata – da je pretrpela fizičku povredu od najmanje 50 odsto – na teritoriji Srbije i od neprijateljske vojske.
„Jasno je da žrtve koje su stradale u operaciji „Oluja“ neće moći da steknu taj status – jer se povreda desila van teritorije Srbije, niti žrtve iz Sjeverina, jer su stradale van teritorije Srbije i zato što Srbija Vojsku Republike Srpske ne smatra neprijateljskom vojskom. Isto tako, žrtve seksualnog nasilja neće imati status civilnog invalida, jer seksualno nasilje ostavlja psihičke, a u manjem broju slučajeva fizičke povrede“, navodi Ivana Žanić.
Kršenje međunarodnih akata
Osim toga, takvim zakonom Srbija krši niz međunarodnih akata koje je ratifikovala, ukazuje Ivana Žanić. Ona podseća da je komesar za ljudska prava Saveta Evrope, Tomas Hamarberg, 2011. godine ukazao na nedostatak mehanizma reparacija za žrtve, i na to da Zakon o pravima civilnih invalida rata ne predviđa kompenzaciju za one čije su povrede rezultat akcija srpskih snaga ili snaga povezanih sa njima.
Tada je, dodaje Žanić, navedeno da Srbija treba da preduzme sve kako bi se obezbedile reparacije za sve žrtve i to u skladu sa međunarodnim pravom.
Ljudsko, a ne socijalno pravo
Zamerke na nacrt novog zakona imaju i predstavnici Koordinacija srpskih udruženja porodica nestalih lica s prostora bivše Jugoslavije, koji ističu da se civilne žrtve ratova „prepoznaju samo u simboličnoj ravni“.
„I dalje se ne priznaje pravo na novčanu satisfakciju povodom povrede fizičkog i psihičkog integriteta. To pravo se uslovljava, nesposobnošću za rad i stanjem „socijalne nužde“, što smatramo neprihvatljivim. Reč je o ljudskom pravu, a ne o socijalnom pravu. Takođe, prava vojnih i civilnih žrtava i članova njihovih porodica se nejednako uređuju, što diskriminiše civilne žrtve rata“, kaže za DW predsednik Koordinacije, Duško Čelić.
Čelić navodi i da je delegacija Koordinacije u septembru na sastanku sa Aleksandrom Vučićem iznela sve svoje primedbe na nacrt zakona. „Takođe, Koordinacija je početkom oktobra 2019. izradila Nacrt zakona o prinudno nestalim licima i pravima njihovih porodica i predala ga kabinetu predsednika, Komisiji za nestala lica i Regionalnoj kancelariji Međunarodnog komiteta Crvenog krsta“, dodaje Čelić.
Zakon u Hrvatskoj
Prema zakonu u Hrvatskoj, civilni invalid rata je osoba čiji je organizam ošćenen najmanje 20 odsto i koja je oštećenje pretrpela od strane „terorista ili pripadnika Jugoslovenske narodne armije, posle 17. avgusta 1990. godine“.
Procenjuje se da u toj zemlji ima između 4.000 i 8.000 civilnih žrtava, ali „tek manji deo njih imaju i status civilne žrtve rata, koje ostvaruju odgovarajuća socijalna prava, navodi na svom sajtu hrvatska nevladina organizacija Dokumenta. Ta organizacija dodaje da brojne žrtve koje su podnele zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog smrti bliske osobe, to nisu ostvarile, a da slučajevi seksualnog zlostavljanja civila i logoraša uglavnom nisu procesuirani.
Kako se postojeći zakon u Hrvatskoj odražava na žrtve među kojima su i one iz „Oluje“ i kako one reaguju na nacrt novog zakona u Srbiji – kojim neće biti priznate kao civilne žrtve?
„Ti ljudi i ne znaju ništa o novom zakonu u Srbiji. Osim toga, iako je u ’Oluji’ ubijeno više od 1.200 srpskih civila, niko za to nije dobio nikakvu naknadu, niti moralnu ili pravnu satisfakciju. Jedina naknada koja se u Hrvatskoj može dobiti jeste kada se neko krivično osudi, pa porodica ubijenog može da ostvari svoja prava. Za ’Oluju’ do sada postoji samo jedna presuda“, navodi za DW predsednik Upravnog odbora Koordinacije, Dragan Pjevač.
On dodaje da je majka jednog dečaka koji je sa 11 godina stradao od strane hrvatskih snaga tokom „Oluje“, tražila u Hrvatskoj nadoknadu sudskim putem – ali da je određeno da mora da plati sudske troškove od 5.000 eura.
Zakon u BIH
Da bi neko u BiH stekao status civilne žrtve, zakonima nije propisano da šteta koju je pretrpeo mora biti nanesena od neprijateljske vojske, kao što je to slučaj u Hrvatskoj i Srbiji. Ipak, složenost državnog uređenja BiH – postojanje 13 ustava, 14 pravnih sistema i 152 ministarstva – „uslovila je da se funkcije države na najvišem nivou obavljaju u veoma ograničenim oblastima“, objašnjava za DW pravnik iz BiH Meris Mušanović, koji trenutno kao pravni analitičar radi u beogradskom FHP.
On kaže da takva situacija utiče i na kompenzaciju za žrtve rata od 1992. do 1995, i da visina te naknade zavisi od kategorije žrtava i mesta njihovog prebivališta. Dodaje da je zakon koji se odnosi na porodice nestalih osoba jedini pravni akt koji postoji na državnom nivou BiH.
U Federaciji BiH, navodi Mušanović, civilnim žrtvama rata smatraju se osobe sa telesnim oštećenjem od najmanje 60 odsto i to zbog, (između ostalog), lišavanja slobode, prinudnog rada ili zatvaranja u koncentracionim logorima. Za razliku od onoga kako je predviđeno Nacrtom zakona u Srbiji, civilnim žrtvama rata smatraju se i osobe koje su preživele seksualno zlostavljanje i silovanje.
Zakon je sličan i u Republici Srpskoj i odnosi se na osobe koje su ranjene ili su poginule posle 9. januara 1992. godine – ali u ovom trenutku svoja prava ostvaruju samo oni koji su zahteve podneli do kraja 2007. godine.
Više brige za borce nego za civilne žrtve
Dragan Pjevač zato ocenjuje da nedovoljna briga za civilne žrtve ratova devedesetih godina nije karakteristična samo za Srbiju. „To je lepo rekao Krleža – kad se u balkanskoj krčmi ugasi svetlo, onda se ne zna ko tu koga tuče. Šta se ovde desilo? Upalilo se svetlo, prestali ratovi, došao konobar – naplata, račun – niko neće da plati i svi upiru prstom u onog drugog. A tu su najoštećenije civilne žrtve“, kaže on.
Pjevač dodaje da sve države bivše Jugoslavije više vode računa o svojim borcima nego o civilnim žrtvama. „Nije to samo srpska izmišljotina. Reč je o kompleksnom pitanju suočavanja sa onim šta se desilo na ovim prostorima. To sada ide u jednom nazadnom pravcu, prema devedesetim godinama prošlog veka“, zaključuje Dragan Pjevač.