„Barem mi bismo morali da znamo kako je to“
8. avgust 2018.
Fuada Hatkić se jasno seća novembra 1993. kada je pobegla iz BiH i stigla u svoju današnju domovinu Švajcarsku sa četvoromesečnom ćerkom. Bila je ranjena i izgladnela. Rođena je u Tesliću, gradiću koji se danas nalazi u Republici Srpskoj. Ipak, Fuada Hatkić je imala sreće. Uspela je preko Srbije, Mađarske, Austrije i Nemačke da stigne u Švajcarsku. „Mnogi moji sugrađani nisu preživeli taj put“, priča ona.
U Švajcarskoj je ova socijalna pedagoškinja uspela da započne novi život. Ali danas je potresena hajkom koja se vodi protiv izbeglica u njenoj nekadašnjoj domovini. „Barem mi bismo morali da znamo kako je to“, govori ona.
Hatkić se srami politike u BiH i ponašanja mnogih njenih građana koji se prema izbeglicama iz Sirije i drugih zemalja odnose kao da su bezvredni. Zbog toga je pre nekoliko dana sa svojom kćerkom Amilom pokrenula peticiju #WeilWirMenschenSind (#JerSmoLjudi), koju podržava i bečki bloger Kristof Baumgarten.
U otvorenom pismu upućenom vlastima u Sarajevu ona poziva političare da stanu u kraj takvom ponašanju i širenju negativnog raspoloženja prema izbeglicama: „Političari dopuštaju da se širi takvo raspoloženje. Izbeglice se nazivaju lopovima i pretnjom za Bosnu. Kao da su oni nešto čega se treba bojati.“ Te teze potpiruju i tabloidi.
Bez krova nad glavom
Hatkić ne želi ni da zamisli kroz šta oni moraju da prolaze dok beže. Međutim, 7.000 izbjeglica, koliko ih je ove godine stiglo u BiH, u toj državi ne čeka nikakvo olakšanje. Upravo suprotno. Mnogi moraju da žive na ulici ili zbijeni u šatorima, često bez hrane. „Postoji Centar za izbeglice u blizini Mostara, koji je vođen od strane vlasti“, govori Baumgarten i dodaje: „Ali tamo sve funkcioniše napola.“
U Sarajevu su izbeglice u pomoćnim smeštajima i o njima brinu humanitarne organizacije. Postoje građani i nevladine organizacije koje izbeglicama pomažu svojim kapacitetima. Ali, i njima polako nestaje novca i resursa. „S druge strane postoje i divlji šatorski kampovi, a u Bihaću je nekoliko stotina ljudi smešteno u napuštenoj fabrici“, govori Baumgarten.
Za izbeglice je posebno opasno na granici sa Hrvatskom. Nedavno je jedan od njih zadobio teške povrede od strane hrvatske policije nakon što je pokušao da pređe granicu. „Ljudi su trenutno u Bosni zatočeni“, govori Baumgarten. Otvoreno pismo stoga nije samo za vlasti u BiH, nego i za EU. Jer je upravo Evropska unija Bosnu i Hercegovinu ostavila na cedilu.
Peticija do sada ima 150 potpisnika i mnogo podržavalaca, među kojima su i bosanska umetnica Aida Šehović, koja danas živi u Sjedinjenim Državama kao i Denisa Husić, koja je aktivna u Socijaldemokratskoj stranci Austrije (SPÖ). Podrška ovoj inicijativi stiže i iz Nemačke, Srbije i Slovenije.
„S huškanjem treba prestati“
Bečki portal „KoSmo“ svojim pozivom na peticiju takođe je skrenuo pažnju na ovu inicijativu. Ovaj list se fokusira na bivše Jugoslavene u Austriji. „Želimo izveštavati o aktuelnom stanju u Bosni da bi se čuo glas izbeglica u toj zemlji, kao i više od hiljadu volontera koji im pomažu“, govori novinarka KoSma Dušica Pavlović, koja je otvoreno pismo prevela na bosanski jezik.
Naravno da za državu kao što je BiH nije moguće da ima iste standarde kao što ih imaju Austrija, Švajcarska ili Nemačka, kaže Pavlović. Ali, kada bi se barem prestalo sa huškanjem i zagarantovali minimalni standardi, to bi već bilo nešto.
„Ova tema ne tiče se samo BiH, nego i EU“, objašnjava njen kolega i novinar Manuel Barer i dodaje: „Mi želimo da i o tome podignemo svest.“ Urednici se nadaju da će se pojaviti još mnogi video zapisi gde izbeglice pričaju svoje priče.
Zvanične izjave od strane vlasti ne očekuje ni jedan od inicijatora. Ali, nada umire poslednja, kaže Baumgarten: „Kada bi se kroz peticiju privukla pažnja na nivou EU, bosanske vlasti će se naći pod pritiskom da stvari isprave. Najkasnije tada će morati da reaguju.“