Dan borbe protiv seksualnog nasilja: Govoriti se mora
19. jun 2019.„Silovana sam u Omarskoj gde sam bila zatvorena 1992. godine. To je učinio Mlađo Radić, koji je posle osuđen na 24 godine zatvora. Bila sam i haški svedok u tom procesu i sve sam dokazala“, kaže Sabiha Turkanović za DW.
Ona se boji da će mnogi slučajevi silovanja ostati neprocesuirani i zato poziva sve one koji su preživeli silovanje i druga zlostavljana da to prijave nadležnim institucijama.
„Imam decu, imala sam muža... I on je bio zatvorenik u Omarskoj. Godinama sam ćutala o tome, a kada sam progovorila, to je bio šok za članove moje porodice, za moje ćerke... Prozvala sam siledžiju imenom i prezimenom... I druge žene su silovane u Omarskoj. Silovane su i na drugim mestima, ali se o tome ćuti. Mnoge žene od sramote ne mogu da pričaju o tome kako su strašno ponižene. Ali to nije naša sramota, to je sramota siledžija. Ako sudovi kazne zločince, onda će i žrtvama biti lakše. Govoriti se mora, silovatelji moraju biti kažnjeni“, kaže Sabiha Turkanović.
„Više nikada ne mogu biti žena kao što sam bila“
Pred Haškim sudom svedočila je i Grozdana Ćećez. Govorila je o tome kako se osećala nakon što ju je osuđeni Hazim Delić silovao u logoru Čelebići kod Konjica 1992. godine. „Zgazio mi je ponos... Više ne mogu nikada sebi da dođem, da budem žena kao što sam bila“, kaže Grozdana Ćećez.
Priča o silovanjima i drugim seksualnim zlostavljanjima u Bosni i Hercegovini tokom rata devedesetih godina nikada neće biti ispričana do kraja. Ni četvrt veka nakon konflikta, BiH nema tačan broj ni bazu sa imenima žrtava. A žrtve su bile žene, muškarci, pa čak i deca.
Iznose se nezvanične procene da je između 20.000 i 50.000 osoba u BiH tokom proteklog rata bilo podvrgnuto nekom obliku seksualnog nasilja. Mnogi slučajevi silovanja nisu prijavljeni, uglavnom zbog straha od stigmatizacije.
Preživele žrtve zlostavljanja još uvek nemaju jednaka prava i beneficije u svim delovima BiH. Tek svaka deseta žrtva koristi neku vrstu besplatne pravne pomoći u javnim ustanovama.
„Žrtve su stigmatizovane i izolovane“
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (ICTY) silovanje i druge oblike seksualnog nasilja tretirao je kao zločin protiv čovečnosti, a počinioci su procesuirani i pred lokalnim (regionalnim) sudovima, podseća novinarka BH radija 1 Mirela Huković-Hodžić.
„Posledice tih zločina još uvek su u velikoj meri netretirane i utiču na život preživelih, odnosno pravna satisfakcija i obeštećenje su izostali. Izostala je i sistemska podrška institucija i društva. Javnost malo zna o patnjama i traumama preživelih, a žrtve se osećaju stigmatizovano i izolovano“, kaže Mirela Huković-Hodžić za DW.
Zločini seksualnog nasilja ponavljaju se širom sveta
Naša sagovornica ističe da su socijalno uključivanje i ekonomsko osnaživanje nužni preduslovi za inkluziju preživelih, ali da društvo u BiH za to nema sluha, što iznova traumatizuje preživele žrtve.
Zločini seksualnog nasilja ponavljaju se u sukobima širom sveta. Iako Ujedinjene nacije preduzimaju aktivnosti na sprečavanju takvih zločina, oni nisu iskorenjeni.
„Ako problem posmatramo iz perspektive preživelih žrtava, čini se da smo veoma malo naučili o prevenciji ’silovanja kao oružja ratovanja’. Strahote koje su preživele neke od žrtava silovanja i seksualnog nasilja tokom rata u BiH, dobile su sudski epilog. Prijedor, Foča, Čelebići, Vitez, Brčko, Srebrenica, Dretelj... To su samo neki od toponima gde su takvi zločini počinjeni i koji se pominju u presudama direktnim izvršiocima, ali i najvišim političkim i vojnim zvaničnicima“, kaže Mirela Huković-Hodžić.
„Niko ne govori o silovanim muškarcima“
Društvo u BiH gotovo da i nema nikakav odnos prema preživelim žrtvama seksualnog zlostavljanja, kaže programski menadžer u Helsinškom komitetu za ljudska prava Aleksandra Letić.
„Kada je reč o zločinima seksualnog nasilja koji su počinjeni tokom rata devedesetih godina, ta se tema godinama tabuizira. Žrtve teško rešavaju da progovore, posebno one koje su preživele najgori oblik seksualnog nasilja – silovanje. U BiH su žrtve seksualnog nasilja često stigmatizovane, a kao takve vrlo teško ostvaruju zakonska prava. Posebno je složen problem silovanih muškaraca. O tome niko ovde ne govori i onda je jasno zašto nema tačnih podataka o broju žrtava i broju zločina zasnovanih na seksualnom nasilju“, kaže Aleksandra Letić za DW.
Uloga Haškog tribunala
Ona napominje da su zakonske odredbe koje se fokusiraju na tu populaciju „neprecizne“, a institucije koje bi trebalo da se brinu o žrtvama „neuvezane“.
„I onda imamo situaciju u kojoj se trenutno nalazimo. Više od dvadeset godina nakon konflikta seksualno nasilje je tabu, malo ili nimalo se govori o deci koja su nastala kao rezultat silovanja, a posebno je teška situacija na lokalnom nivou, gde se ljudi međusobno poznaju i izbegavaju da pričaju o užasima koje su preživeli“, kaže Aleksandra Letić.
Više od trećine svih osoba osuđenih pred Haškim tribunalom proglašeno je krivim i za zločin seksualnog nasilja, pa se smatra da je taj sud imao „istorijsku ulogu“ u krivičnom gonjenju seksualnog nasilja počinjenog u ratovima u bivšoj Jugoslaviji.
Generalna skupština UN je 2015. godine posebnom rezolucijom proglasila 19. juni za Međunarodni dan borbe protiv seksualnog nasilja u ratu. Na internet stranici UN ističe se da je rat u BiH „jedan od prvih gde je međunarodni sud prepoznao silovanje i seksualno nasilje nad muškarcima i ženama kao zločin protiv čovečnosti“.
Projekti i donacije
Konstatuje se i da izgradnji mira i pomirenja pomaže u adekvatnom zbrinjavanju žrtava seksualnog nasilja, zbog čega je u BiH pokrenuto više zajedničkih projekata UN i drugih organizacija. Cilj je, navodi se, unaprediti pristup pravdi, zaštititi i finansijski podržati preživele žrtve seksualnog nasilja, poboljšati zakonodavstva, unaprediti programe reintegracije...
Pomažu i donatori, među kojima su vlade Velike Britanije, Kanade... No, pojedini predstavnici žrtava ističu da mnoge međunarodne organizacije dobijaju milionske iznose, ali da krajnji korisnici, žrtve, od toga imaju malo koristi.