1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Muzika

Danke, Trovači!

13. mart 2023.

Trovači prekidaju aktivan rad – gotovo je sa koncertima, turnejama i albumima kultnog benda iz Diseldorfa. Novinar Saša Bojić koji prati njihov rad od samih početaka, povodom rastanka donosi ovaj osvrt.

https://p.dw.com/p/4OaYW
Sa zvanično oproštajnog koncerta u Bohumu (10. mart 2023)
Sa zvanično oproštajnog koncerta u Bohumu (10. mart 2023)Foto: Zoran Arbutina/DW

Balkanski ska-pank-rege, gle, i to postoji! – „prijatno se iznenadio“ u svojoj najavi Trovača voditelj Tomas Herman na velikoj žurki pod vedrim nebom, usred Hamburga.

Pred binom na Reperbanu su se hiljade ljudi upravo „zagrevale“ za kolektivno gledanje finala Pesme Evrovizije (na ogromnim ekranima). Finale se održavalo u Beogradu. Te, 2008. godine, uzdanica Nemaca na takmičenju je bio ženski kvartet No Angels.

Kao i svake godine, to „zagrevanje“ je bilo zapravo spektakl za sebe – na bini su se smenjivali aktuelni protagonisti nemačke pop-scene. Sve je direktno prenosio javni TV-servis ARD, pod tipično „anglonemačkim“ naslovom Countdown für Belgrad.

Proradio mi refleks

Trovači – dotad nepoznati najširim nemačkim masama – bili su u tom programu iznenađenje večeri. Po načelu: ponikli u zemlji u kojoj se održava evrovizijsko finale, žive i već neko vreme sviraju ovde u Nemačkoj, šarmantni, dobri muzičari, dobri za pokazivanje, veza sa Balkanom, a gle, nisu muzički uključeni u (tada) sveprisutnu mužu indigene egzotike Rodopa i Guče. 

Ska-pank-rege? „Odande“? To malo, sasvim malo, Hermanovog čuđenja, bilo je dovoljno da mi se u glavi izukršta mnoštvo nemuštih brecanja tipa „samo se ti čudi“, „dok ste vi bre jeli rukama“, „šta je, proradio ti kolonijalni mentalitet?“ i slično. Taj refleks me žacne i danas kada u Nemaca namirišem selektivnu kulturnu zaostalost.

No on ipak nije trajao duže od pola sekunde. Jer, važno je nešto drugo:

Trovači razvaljuju.

Da se razumemo: čitavog koncepta je mogao da se seti i neko kilav. Ali, srećom – nije. Danko („nunčak-gitara“ i vokal) kao frontmen, Boris („crvena“ gitara i vokal), Gliša (bubnjevi) i Atila (bas-gitara i prateći vokal), na bini su bombe. U svakodnevici ne baš povučeni, ali recimo, otmeno nerazmetljivi, u klubovima i halama umeju da oduvaju sve.

Njihova publika je, po mojoj gruboj proceni, tokom ovih 20 godina bila podeljena negde fifti-fifti na Nemce i Balkance. Pri čemu su potonji, opet, podeljeni na dve grupe: one matorije, koji su, poput mene, u Dojčland došli sa Balkana i one mlađe, koji su u Nemačkoj rođeni ili bar odrasli. Svako ima neke svoje pobude i očekivanja.

Za mene koncerti Trovača jesu neka vrsta katarze postjugoslovenstva. Ali je to uzgredni efekat. Na svirku idem zbog dobre svirke. I plesa. Priznajem, i zato što sam, iako odrastao na elektronici, zahvaljujući Trovačima naknadno shvatio koliko je urbani jugo-ska-pank-rege bio jaka kulturna žila mog starog podneblja.

Da kažem? – Neka bude Če!

Što se tiče Nemaca u njihovoj publici, u pitanju su oni koji su uspeli da se „ukače“ na žanr upravo zato što su Trovači pametnom strategijom – tekstovima na nemačkom, ali uz komunikacioni kôd urbane jugo-kulture, umeli da ih zainteresuju i vežu za svoj koncept.

U taj kod spadaju i male jezičke inverzije: Balkanci u Nemačkoj često u svoj maternji jezik ugrađuju nemačke izraze; Trovači u svoje nemačke tekstove rado ugrađuju srpske reči.

Klasična „gastarbajterska“ perspektiva je obrnuta. Izvolite. No, daleko od toga da se radi o njihovom ključnom maniru. U zavodljivi ska-ritam, kada to požele, umeju da ugrade i ozbiljne političke poruke.

Sa nastupa u Hamburgu 2008.
Sa nastupa u Hamburgu 2008.Foto: picture-alliance/Jazz Archiv

Među takvim pesmama najviše volim „Čea“, (Che), napisanu na srpskom. Dovoljno je samo navesti prvi stih: „U skupštine su stigle lopine, nove lopine, željne lovine...“, i refren: „Njima treba Če Gevara, da ih kara, da ih kara“. Šta ćeš više?

Uz ples u kontri i strastvenu podršku trube i trombona Svena i Petera („Trovačića“), kelnskih muzičara koji su im već godinama duvačko pojačanje na bini, to zna – i treba – da zazvuči nadrealno.

Škola evrointegracije

Od albuma Balkanplatte, omaža staroj jugo-sceni, preko „autohtonih“ albuma Kuku lele i Malo morgen do Aprililili, pesme Trovača su u mojim očima bile i ostale soundtrack onoga što bi trebalo da bude uspešna evropska integracija – kao dvosmeran proces. U kojem ga svako i daje i prima (s oproštenjem) na ravnoj nozi.

To što je na „trovačkoj“ strani tog procesa često ikonografija petokrake te srpa i čekića, za mene je lep indikator kontinuiteta. Po načelu: ne moram nikome ni da se pravdam, ni da se dodvoravam, zbog onoga što je radio moj deda (šta god da je radio). Ako otputujem u prošlost i ubijem dedu, nestaću i sam istog trenutka. Banalna stvar, koju u balkanskom multiverzumu mnogi nisu hteli da razumeju.

U one koji jesu spada i Norman, tonac koji je sa Trovačima radio dve decenije. I koji rado nosi majicu sa starim amblemom „Jugotona“.

Novo vreme

Na onoj Evroviziji u Beogradu 2008. Nemice su bile poslednje. Pobedio je Rus Dima Bilan, sa pesmom Believe koju je za njega skockao Timbaland.

U današnjoj geopolitičkoj situaciji je jasno da takvu kombinaciju mesta održavanja, pobednika i kompozitora sigurno dugo nećemo videti na Evropesmi.

„Pre će Trovači ponovo da se okupe“, rekao bih.

Ko zna?

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.