Doba kada je Zapad skoro postao crven
Podsetimo: 16. maja 1966. godine u Kini je na sednici politbiroa donesena odluka o pokretanju „Kulturne revolucije“. Mao Cedung obezbedio je time sebi ostanak na vlasti pozivanjem na stalnu revoluciju. Tako je počela neverovatna promena društvene, ekonomske i političke stvarnosti u zemlji. Stotine hiljada ljudi nestalo je u logorima. Stotine hiljada je deportovano. Stotine hiljada izgubilo posao. Na kraju: milioni žrtava, mrtvih, ubijenih. Niko ne poznaje tačne brojke. Kineski komunizam, maoizam – realna noćna mora, koja je želela da stvori bolji svet na grobovima možda i 65 miliona ljudi (tako piše u Crnoj knjizi komunizma).
Klicanje boljem komunizmu
Ali mladi ljudi na Zapadu, u vreme tek pokrenute studentske pobune, to nisu videli. Maoizam je tamo postao intelektualna fascinacija. Slavilo se to što intelektualci moraju teško da rade kao seljaci i radnici. Maova dela su tamo bila obavezna lektira. Mao Cedung je slavljen kao revolucionarni svetac: komunistička Kina – ona ostvaruje one ideale Marksa i Engelsa koji se u Sovjetskom Savezu gaze ili se guše u gulazima.
Tadašnja mlada levica – i u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, SAD – bila je očarana maoizmom. Voleli su pseudo-konfučijanske mudrosti a la Mao kao što je: „Politička moć dolazi iz puščanih cevi“. Time su mogli da se pravdaju nasilni protesti na ulicama metropola. Ono što se dogodilo u Kini, moglo je da se dogodi i tokom revolucionarnog maja 1968. u Parizu. Ideja socijalizma, besklasnog društva, pretopila se u pobunu studenata. Bila je anarhistička, internacionalistička i često – kineska. Ali ipak ne uvek.
Studentski pokret se raspao – kao što je uostalom kod levice uvek slučaj – već na početku. Jer postojali su i oni verni Moskvi. Trockisti 4. Internacionale. Bili su tu i verni komunisti koji su smatrali da je njihov ideal ostvaren u Albaniji kod Envera Hodže ili u Severnoj Koreji kod Kima Il Sunga. Drugi su pak sledili evropske komuniste u Italiji pod vođstvom Enrika Berlinguera. I skoro svi su tražili ideološku podršku u zapisima filozofa: predstavnika Frankfurtske škole kao što su Teodor Adorno i Maks Horkhajmer, američkih marksista poput Herberta Markuzea ili filozofa slobode, koji se kasno okrenuo levici i spas pokušao da nađe na skoro svim komunističkim stranputicama svog vremena – kod Žan-Pola Sartra. On je svojim tekstovima ljude toliko fascinirao, da su mnogi tada govorili: bolje je sa Sartrom ne biti u pravu, nego s Rejmondom Aronom u pravu. Bila je to kobna greška.
Prava revolucija nije primećena
Kulturna revolucija je dugo godina bila pojam za pobunjene studente na Zapadu. Oni su hteli da prevladaju kapitalizam i parlamentarnu demokraciju. Gledali su ka Kini, ka Mao Cedungu: arhitekti jednog, kako su verovali, novog, ravnopravnijeg i boljeg sveta. I ignorisali neizmernu patnju koju je Kulturna revolucija prouzrokovala. Za mnoge je Mao sve do svoje smrti ostao zvezda-vodilja. Pa i kao suprotnost turobnom Sovjetskom Savezu. Kineski socijalizam bio je zavodljiv – zbog Maoa, zbog Kulturne revolucije. Stvarna kineska revolucija s Dengom Sjaopingom, Maovim naslednikom, levicu nikada nije interesovala. Samo je bivši nemački kancelar Helmut Šmit bio njome fasciniran - ali on i nije bio levičar.