Solidarnost je lep, veliki i politički važan osećaj. Topla solidarnost sa Ukrajinom je imperativ današnjice. Pa ipak, odluku o pristupanju Ukrajine Evropskoj uniji treba doneti racionalno, nezavisno od emocija i tog žara solidarnosti.
Pre nego što se uopšte počne sa razmišljanjima o novim članicama, moraju se obaviti neodložni poslovi unutar EU. Između ostalog, mora se ukinuti problematično jednoglasno odlučivanje.
Nepodnošljiva prepucavanja oko naftnog embarga protiv Rusije, gde Mađarska ponovo maksimalno koristi ucenjivački potencijal, pokazuju da ovako dalje ne može.
Kvalifikovana većina zemalja-članica mora konačno da preskoči svoju senku, znajući da se svet neće srušiti ako neka zemlja bude preglasana.
Ne preostaje nam ništa drugo nego da se oslonimo na zdrav razum demokratske većine Evropljana.
A onda se konačno moraju primeniti kazne za zemlje koje uporno i antievropski krše pravila – s tim što bi to trebalo da bude ograničeno na kršenja osnovnih vrednosti i prava. Većina zemalja EU mora konačno da prevaziđe strah od toga da neku od članica kazni i oduzme joj pravo glasa.
To bi uvek moralo da bude poslednje sredstvo i izuzetak. Ali, bez takvih sankcija, EU je bespomoćna pred unutrašnjim protivnicima.
Važno je Ukrajini dati politički podsticaj i poslati joj snažan signal da ide u pravcu Evrope. Bez obzira da li je reč o povratku na ideju o „Evropi u dve brzine“, o nekoj vrsti „predsoblja“ za zemlje-kandidate, kao što je nedavno predložio francuski predsednik, ili o uspostavljanju „geopolitičke zajednice“, kao što predlaže predsednik Saveta EU Šarl Mišel – takva povezanost bi u svakom slučaju državama-kandidatima trebalo da pruži osećaj da će biti saslušane, da će uživati prednosti i da će biti deo šire familije.
Ali sledeći korak, ulazak u EU, toliko je dragocena roba da se s njom mora biti jako oprezan.
Pod pritiskom događaja, EU se sve više razvija u politički savez. Stari poredak zasnovan na ekonomiji jeste i dalje bitan, ali sve važniju ulogu igraju bezbednosna i geopolitička promišljanja.
Ako EU želi da bude globalni igrač, mora da zaštiti unutrašnje ustrojstvo. Velika zemlja poput Ukrajine lako bi mogla da poremeti delikatnu evropsku ravnotežu.
Nakon velikog talasa pristupanja zemalja iz centralne Evrope i sa Balkana, bili smo svedoci koliko je teško raditi sa državama koje nisu zaista bile spremne za članstvo. Videli smo da proces tranzicije sa autoritarnog na demokratski oblik vladavine traje mnogo duže nego što se očekivalo. I da je povratak unazad moguć.
Zato plan koji je Ursula fon der Lajen kreirala za Ukrajinu ima smisla: nakon završetka rata, Evropska unija će morati da potroši mnogo milijardi za obnovu zemlje. To bi trebalo kombinovati sa procesom reformi.
Nezavisno pravosuđe, funkcionalna policija, stabilne institucije kao protivteža političarima, prosveta i zdravstvo na evropskom nivou, snažno civilno društvo… Sve su to osnovni zadaci pre članstva u EU.
Ne sme se biti naivan. Neki nacionalistički režim bi za nekoliko godina mogao da smeni prozapadnu, demokratsku vladu Zelenskog, a Evropljani moraju da budu sigurni da do takvog povratka u njihovim redovima neće doći.
Ukrajina je ogromna zemlja s velikim potencijalom, ali daleko zaostaje u demokratskom razvoju. Kada je u pitanju borba protiv korupcije i organizovanog kriminala, Kijev pre rata nije bio ni blizu onoga što je Brisel dugo zahtevao.
Spor proces prijema, praćen reformskim koracima koji se nadgledaju, u interesu je obe strane. Na kraju bi Ukrajina završila kao stabilna demokratska država, integrisana u zapadne strukture, a EU bi bila bogatija za vrednu državu-članicu.
Čak i u ovoj vanrednoj situaciji, Kijev bi trebalo da ima strpljenja i razumevanja, da uvidi da bi skraćeni postupak kao politički simboličan čin mogao Evropsku uniju da uvali u nesreću.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.