Fijasko bliskoistočne politike Vašingtona

„SAD ne žele više da snose odgovornost za bezbednost i dijalog na Bliskom istoku“, kaže za DW Hasan Mnejmneh iz trusta mozgova Nemački maršalov fond. On smatra da se Bliski istok tokom samo nekoliko godina pretvorio u opasan krizni region. Pored Libije, Egipta, Irana i Sirije, sada su u žiži svetske javnosti i nove palestinsko-izraelske konfrontacije i posebno dramatične krvave borbe u Iraku koji je počeo da se raspada. Hasan Mnejmneh smatra da deo odgovornosti za to snosi američki predsednik Barak Obama: „Veliki haos u regionu je između ostalog i rezultat vakuuma koji su ostavile SAD“, koje, kaže, nemaju nikakvu sratešku viziju i zato više nisu sidrište stabilnosti za svoje regionalne saveznike.

Je li Obama izgubio Bliski istok?

Stručnjak za bezbednost Viktor Dejvis Hanson je ovih dana u internet-magazinu Nešnal rivju opisao „kako je Obama izgubio Bliski istok“. U oštrom obračunu sa predsednikom, ovaj profesor sa kalifornijskog univerziteta Stenford optužio je predsednika da su mu politika i ideologija važniji od očuvanja onog što je s mukom postignuto u regionu. Vašington post je borbe u Iraku proglasio za posebno drastičan primer sadašnjeg neuspeha američke politike na Bliskom istoku. Tvrdnje američkog rukovodstva da samo vlada u koju bi bili uključeni šiiti, suniti i Kurdi može da spreči još veću nesreću, ovaj list je nazvao „fatamorganom“ i zatražio od tog rukovodstva da pogleda u oči realnosti – u kojoj Irak puca po svim šavovima.

Mnejmneh smatra da američka politika ne gleda u budućnost: „Znam da to zvuči grubo, ali ne bih mogao drukčije da objasnim zašto je Sirija postala inkubator za džihadizam veći i opasniji od onog koji smo videli u Avganistanu.“ Ovaj stručnjak je ubeđen da su SAD još pre nekoliko godina mogle da stanu toj pojavi na put služeći se realtivno skromnim sredstvima: „A danas moramo da aktiviramo velike resurse da bismo suzbili ono što se dešava u Siriji i Iraku.“

Nerealne želje

Obamina vlada ima jednu lošu naviku, a to je da se u svojoj strategiji na Bliskom istoku preterano rukovodi željama, piše Vašington post. Takav je, na primer, zahtev za ostavkom sirijskog predsednika, koji je iz današnje perspektive nerealan, a takva je i nada da će egipatski gerenali pučem vratiti narod u obećanu zemlju demokratije.

Još jedna slaba tačka je, kako smatra Hasan Mnejmneh, to što je predsednik Obama stalno pravio zaokrete u svojoj politici na Bliskom istoku. Tako je poslednjih godina izneo čak „tri Obamine doktrine“ koje protivreče jedna drugoj. Prema prvoj doktrini, u slučaju Libije, američka spoljna politika se ne rukovodi interesima, već vrednostima. Druga „zbunjujuća doktrina“ se tiče Sirije u kojoj je vlada upotrebom hemijskog oružja prekoračila „crvenu liniju“. Iako je Obama stalno govorio da će to kazniti, na kraju nije izveo vazdušne napade kojima je pretio. A u svom govoru o spoljnoj politici u Vest Pointu on je na kraju napravio zaokret od 180 stepeni i ponovo postavio u središte američke interese - bez obzira na to koje su vrednosti u opasnosti.

SAD su na Bliskom istoku uspele da se otuđe od prijatelja, da ohrabre neprijatelje i da umnože radikalni islamski teror – to je bilans koji je izvukao Viktor Dejvis Hanson za Nešnal rivju.

Amerikanci gube uticaj

Nije baš verovatno ni da će irački predsednik Nuri al Maliki poslušati američki zahtev da formira integrativnu vladu sa predstavnicima svih vera i etničkih grupa. On je, izgleda, preboleo to što Amerikanci neće da mu pošalju pomoć iz vazduha dok se ne ispune njihovi zahtevi. Očigledno je da su Iran i drugi saveznici bili kompenzacija za izostalu američku podršku.

Hasan Mnejmneh iz Nemačkog maršalovog fonda smatra da SAD još mogu da preokrenu situaciju i to po ceni koja nije previsoka. Za uspostavljanje vodeće uloge te zemlje čak nije ni potrebno angažovanje kopnenih jedinica, tvrdi ovaj stručnjak. On preporučuje da SAD ubede svoje saveznike u regionu da imaju stratešku viziju i da će se za nju boriti. Čak i ako se SAD nalaze na putu koji vodi nizbrdo, Mnejmneh je siguran „da još uvek živimo u svetu sa samo jednom supesilom. Ta supersila ne bi trebalo da deluje kao svetska policija, već kao štit pod kojim će moći da se postižu regionalni dogovori.“