Lov na teoretičare zavere u Nemačkoj zahteva puno radno vreme i stalni oprez. Krajem januara su kolege iz Bavarske radio-televizije imale uspeha: u emisiji „Kontra sa Kristofom Zisom“ je poznati voditelj raščlanio navodnu teoriju zavere prema kojoj je virus iz Vuhana mnogo opasniji nego što se tada u Nemačkoj mislilo.
Takve tvrdnje je Zis označio kao „kolektivnu hipohondriju“, „stravu od pandemije“ i „proizvodnju paranoje“. U prilog tome je Zis citirao jednog nemačkog lekara koji je korona-virus procenio kao „ne tako opasan“ i podsetio da je talas gripa pre dve godine u Nemačkoj bio mnogo opasniji.
Sada su karte drukčije podeljene: ono što je juče važilo za teoriju zavere, danas je opšte mesto. A retorička paljba koju je voditelj jednog javnog servisa tada osuo, danas bi ga svrstala u teoretičare zavere.
Ipak, kod mnogih novinara, analitičara i političara ne popušta poriv da se svi koji misle drukčije sabiju u pripremljenu fioku. Sada se čuje da su sve veći protesti protiv mera države zapravo okupljališta teoretičara zavere, desničarskih ekstremista i – pažnja, ovo je novo – levičarskih ezoterika.
„Toksična mešavina“, naslovio je levičarski dnevni list Tagescajtung. Prema viđenju mnogih medija, mešavina postaje toksična time što su na protestima i „sasvim obični građani“. A sasvim običnim građanima, kako je poznato, ne treba puno verovati jer, kako je rekao jedan reporter, imaju običaj da „nepromišljeno“ dozvole da ih drugi zloupotrebe.
Ljudi su svašta preturili preko glave poslednjih nedelja. Poslušno su sledili parolu „Stay at Home“ i zabranu kontakata, pokušavali da razumeju protivrečne savete stručnjaka o maskama, sa decom za vratom nekako organizovali rad i nastavu od kuće. Ili su pak slati u skraćeno rado vreme ili čak egzistencijalni ambis.
Kada sada upravo ti ljudi glasno pokazuju nezadovoljstvo, brigu ili skepsu, u najboljem slučaju bivaju proglašeni „sasvim običnim građanima“ koji ne vide da su ih teoretičari zavere upregli u svoje kočije.
Jesmo li zbilja stigli dotle da svako ko hoće da kritikuje ili demonstrira mora da nosi transparent sa disklejmerom na kojem bi stajalo da se ne slaže baš sa svim što se čuje sa bine na protestima? Zar se to ne podrazumeva?
Da li se treba uzdržati od kritike samo zato što neki kritičari iza krize vide fantastični scenario, samo još ne mogu da se odluče da li je virus biološko oružje Kineza, Amerikanaca ili pokušaj Bila Gejtsa da zavlada svetom?
Preti nam spirala polarizacije, kako je dobro primećeno na portalu nedeljnika Cajt. „Rastući protest vodi rastućoj kritici i pažnji (za proteste), a to vodi još većim protestima.“
Zapljuskuje osećaj već viđenog: pre pet godina je u Nemačkoj vladala kultura dobrodošlice i u mnogim novinarskim komentarima su svi koji bi imali zadršku prema izbegličkoj politici bili saterani u fioku desnog ekstremizma.
Izopštavanje svih kritičara je gromopucatelno propalo jer je postalo vetar u leđa za desničarsku Alternativu za Nemačku. Za tu stranku izvesno glasaju mnogi neonacisti i rasisti, ali ona nikada ne bi postala toliko velika bez izopštenih „sasvim običnih građana“.
Perverzija je u tome što je kancelarka Angela Merkel sadržinski zapravo reagovala na brige tih „običnih građana“ tako što je sklopila izbeglički dil sa sultanom Erdoganom i sprovela oštriju politiku deportacija. Ali, kako se nikada otvoreno nije time hvalila, zadržala je lovorov venac kao „kancelarka slobodnog sveta“, kako je ovenčao američki magazin Tajm.
Izgleda da se iz prethodnih spirala polarizacije naučilo jednako malo koliko iz prethodnih pandemija. Demokratija dostojna tog naziva bi morala da izdrži kontroverzne debate i proteste i to tako da ne iskopa nepremostive rovove u društvu.
Naprosto nije dovoljno korišćenjem pejorativnih fraza poput „teorija zavere“ staviti kritičarima simboličku brnjicu. Upravo oni koji misle da su prvoborci za demokratiju trebalo bi da se manu takvih etiketa.