Glava je ipak mekša od lopte
3. januar 2017.„Ko je na ovoj utakmici dao zadnji gol?“ Čak i ako je još uvek 0:0, to je veoma dobro pitanje. Jer ako igrač smesta ne zna odgovor, on odmah mora da se izvede iz igre. Kristof Kramer dobio je udarac u glavu u 17. minutu finala Svetskog fudbalskog prvenstva u Riju da bi zatim „pao“ na tom, takozvanom testu SCAT 3, dok je ošamućen sedeo na terenu. „Ne mogu da se setim čak ni da li sam nakon toga još igrao“, rekao je nemački reprezentativac kasnije pred novinarima. Njegov slučaj rasplamsao je raspravu o povredama glave u fudbalu, ali i generalno u sportu.
U Sjedinjenim Američkim Državama o tome se raspravlja već godinama. Timovi u američkom fudbalu obavezno nose kacige, ali udarci koji se tamo dobijaju prevazilaze čak i mogućnosti takve zaštite. Sredinom decembra , Vrhovni sud je naložio profesionalnoj ligi američkog fudbala NFL da isplati odštetu za čak 20.000 bivših sportista i njihovim naslednicima. Reč je o sumi od milijardu američkih dolara. Godinama je NHL negirala bilo kakvu vezu potresa mozga tokom igre sa trajnim posledicama po taj organ ljudskog tela.
Udarac po udarac – do trajne promene...
Sve više sportista strahuje da će i oni postati žrtve hronične traumatske encefalopatije (CTE) – odnosno patološke promene moždanog tkiva. Ona po svemu sudeći nastaje ako se pravilno ne leči čitav niz manjih i većih potresa mozga. Tokom godina to prouzrokuje neizlečive povrede mozga, a simptomi sežu od glavobolje, preko smetnji sa vidom, pa čak do promene karaktera, depresije i teške demencije. Čak se i Parkinsonova bolest bokserske legende Muhameda Alija se povezuje sa CTE.
Forenzičar Benet Omalu bio je prvi koji je utvrdio tu vezu, a ta dramatična priča oko njegovog otkrića postala je čak i tema jednog holivudskog filma. Nemački hirurg i stručnjak za povrede u sportu Verner Kruč dobro poznaje taj problem: „U profesionalnom fudbalu zaista je velika mogućnost povrede glave. Te povrede moraju da budu uočene i zatim lečene. U sportu na žalost još uvek postoji problem relativizacije.“ Ostalo je u sežanju da je Diter Henes finale nemačkog kupa DFB 1982. odigrao sa „turbanom“ od zavoja nakon povrede glave. Bilo bi bolje te igrače odmah povući iz igre, smatra hirurg. Ali u sportu – i kod sportista i kod navijača – sramota je „biti devojčica“. Traže se „čvrsti momci“, oni koji će da izdrže pokoji udarac – i tu se malo toga promenilo.
Kako prepoznati potres mozga?
Naročito opasni su lakši potresi mozga, onda kad pogođeni ne izgubi svest i, osim možda trenutne ošamućenosti, ne postoje jasni simptomi. „Još nemamo instrumente da utvrdimo tako male povrede moždanog tkiva“, objašnjava nemački lekar. Profesionalni timovi po pravilu imaju dobru medicinsku ekipu uz sebe, ali zato opasnost postoji u amaterskom sportu – tamo gde toga nema, ali povreda itekako ima. Zato je važno ukazivati na tu opasnost. Bivši hokejaš Stefan Uštorf, koji i sam pati od posledica brojnih udaraca koje je primio u igri, osnovao je udruženje koje se bavi promocijom tog problema. Fondacija „Hanelore Kol“ čak je pustila u opticaj probnu verziju jedne aplikacije za samotestiranje.
Takvi testovi su u američkim fudbalskim i hokejaškim ligama postale već pravilo. Neke ekipe sve svoje igrače pre sezone odvode na IMPACT – skraćenica za Immediate Post-Concussion Assessmet and Cognitivne Testing. On traje dvadesetak minuta, a ako se tokom sezoni pojavi mogućnost da je neko pretrpeo potres mozga, test se ponavlja. Samo ako je na tom testu pokazao iste rezultate kao i pre početka sezone, igrač sme da nastavi da igra. Ako neki tim krši ta pravila, prete mu ozbiljne kazne. Upravo zbog čitavog niza slučajeva, NFL je znano pooštrila svoja pravila.
„Hokej je mnogo gori...“
U nemačkoj fudbalskoj ligi nema ničeg sličnog, iako su DFL i Nemački fudbalski savez DFB, objavili da teže zajedničkim standardima. Ipak, čak su i pravila promenjena: 2014. UEFA je uvela „pauzu od tri minuta“ u slučaju udarca u glavu nekog od igrača, a da bi lekar imao dovoljno vremena da postavi dijagnozu.
Zaista, ima i bivših nemačkih fudbalera koji pate od sličnih simptoma, a ima ih onih kod kojih je nakon njihove smrti utvrđen CTE. Ipak, još uvek ne postoje ozbiljne studije koje bi utvrdile povezanost: „U fudbalu još nema dugoročnih studija o toj temi, zbog toga što za tim nije bilo potrebe“, kaže nam Kruč. „Ako pogledate kojom silinom se zadaje udarac u glavu protivnika kod hokeja, gde je to praktično deo igre, onda vidite sa ništa u fudbalu s tim ne može da se meri.“
Drugi stručnjaci mnogo su oprezniji. Zato je nemački Institut za sport pokrenuo dugoročno ispitivanje, a u sledećim godinama pokrenuće se konkretna ispitivanja. Ali već i u studiji koja je objavljena prošle jeseni, ukazuje se na „potcenjenu opasnost“.